Everytime we say goodbye, I die a little...
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
odbrojavanje...
...two more days to go...
objavio mazzapsycho u 14:54 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Relaksacija na kub
Lenjivo navlačim svoje tri četvrt helanke, mirišem na summer beauty body lotion, i sedam pred tipkovnicu... ne bih li uradila šta korisno. Čudnovato psiho-fizičko stanje. Mišići su mi previše opušteni, skoro mlitavi, ruke teeeeške, pokreti usporeni, a tahikardija ''sve u 16''. (nikad nisam saznala poreklo ove fraze). ... e jbg!... ispolivah se mineralnom. U see what I mean? Odsustvo kontrole pokreta. Uzrok... nije zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nije zloupotreba ni sopstvenih prirodnih... Doživela sam šok danas. Telesni i psihički, u kompletu, onaj od kog zineš i ne veruješ, i širiš oči i kočiš se.
Prvi put bila sam u sauni.
Imala sam dobru psihološku priremu i dovoljno informacija od K., koji je been-there-done-that.
Svejedno sam doživela šok.
Lagano plivanje, više stotina metara, tamo-nazad, tamo-nazad, kuliranje, plutanje, potom iznova.
I K. kaže: hajde... sad je momenat.
Pa, hajde...
Žurno upadosmo kroz drvena vrata, (da se ne hladi), u polumrak male niske prostorije od drveta, sa klupama u dva nivoa, i smestimo se. Unutra, skoro pa gužva.
Zapljusnu me vreli vazduh, ali ništa strašno, to se, jel te, i očekivalo.
Postade teže za disanje, gledam u K., ćutim, gledam u ogradicu za kamenje, neki pričaju, mali je to prostor jedan od onih koje tera ljude na komunikaciju, iako je u takvim momentima za komunikaciju potrebna kosmička snaga. Počinjem da ne verujem.
I onda momak do kutljače za zalivanje vrelog kamenja šljusnu politru i zacvrča ono kamenje, a ja ...
Prve dve i po sekude ne osetih promenu.
A onda su vreme i stvarnost ušli u treću sekundu.
Ćutim i vrištim u sebi, pokrivam oči, peče vazduh, peče i boli i svi reaguju, neki zadovoljstvom, neki od muke... zavisno od stepena mazohizma.
Plače mi se. Ali ionako sve izbija kroz kožu, so don't bother.
Jbt, znala sam za onih sedam litara, ali nikad nisam videla kako u roku od 5 minuta svih sedam izbija kroz kožu. Postadoh svesna broja pora, koje su ravnomerno raspoređivale kapljice, po leđima, recimo, dok se ne sliju u reku. Telo je jedna potpuno zadivljujuća stvar.
I zato.. moram ga spasiti!!!
''Polivač'' posegnu za vodom još jedared... i čekaj, čekaj, da vam napravim mesta!!!
Što je mnogo, mnogo je. Jedna kutljača previše.
Izađosmo, i zacvileh... Gde si me to doveeeooooo?!!!!
Dobro je, a?, kaže K.
Ćutim, ali moje lice govori.
Onda, 'ladan tuš.
Jbt.
Jbt.
.... ... ..
Jbt.
Vratih se u bazen, i zažalih što sam uopšte i izlazila. Ako postoji reinkarnacija, ja sam u nekom od prošlih života bila morski stvor, definitivno.
Šok popušta i počinjem da reagujem, otkočujem se... kad K. kaže: 'ajmo ponovo!
A neee...
'ajde, 'ajde...
Ok. Faktor Iznenađenja isključen, očekuj najgore.
.... ... ..
Hmm, šta ti je adaptacija...
Trećih i poslednjih 5 minuta, beše sasvim podnošljivo. Možda zbog efekta opuštanja after. Malo istrpiš, sa čelom na kolenima, skrati ti se dah, vrelina te obavija, šprica toksin iz tela, i odeš mislima ko-zna-kud, i onda... zen-ba.
Al' da se ne lažemo, svaki je ulazak Šok.
A after, after... svaka ona vrišteća ćelija sada vrišteći zahvaljuje na relaksaciji. Malo adrenalina, malo serotonina, pa da vidiš...
Prvi put bila sam u sauni.
Imala sam dobru psihološku priremu i dovoljno informacija od K., koji je been-there-done-that.
Svejedno sam doživela šok.
Lagano plivanje, više stotina metara, tamo-nazad, tamo-nazad, kuliranje, plutanje, potom iznova.
I K. kaže: hajde... sad je momenat.
Pa, hajde...
Žurno upadosmo kroz drvena vrata, (da se ne hladi), u polumrak male niske prostorije od drveta, sa klupama u dva nivoa, i smestimo se. Unutra, skoro pa gužva.
Zapljusnu me vreli vazduh, ali ništa strašno, to se, jel te, i očekivalo.
Postade teže za disanje, gledam u K., ćutim, gledam u ogradicu za kamenje, neki pričaju, mali je to prostor jedan od onih koje tera ljude na komunikaciju, iako je u takvim momentima za komunikaciju potrebna kosmička snaga. Počinjem da ne verujem.
I onda momak do kutljače za zalivanje vrelog kamenja šljusnu politru i zacvrča ono kamenje, a ja ...
Prve dve i po sekude ne osetih promenu.
A onda su vreme i stvarnost ušli u treću sekundu.
Ćutim i vrištim u sebi, pokrivam oči, peče vazduh, peče i boli i svi reaguju, neki zadovoljstvom, neki od muke... zavisno od stepena mazohizma.
Plače mi se. Ali ionako sve izbija kroz kožu, so don't bother.
Jbt, znala sam za onih sedam litara, ali nikad nisam videla kako u roku od 5 minuta svih sedam izbija kroz kožu. Postadoh svesna broja pora, koje su ravnomerno raspoređivale kapljice, po leđima, recimo, dok se ne sliju u reku. Telo je jedna potpuno zadivljujuća stvar.
I zato.. moram ga spasiti!!!
''Polivač'' posegnu za vodom još jedared... i čekaj, čekaj, da vam napravim mesta!!!
Što je mnogo, mnogo je. Jedna kutljača previše.
Izađosmo, i zacvileh... Gde si me to doveeeooooo?!!!!
Dobro je, a?, kaže K.
Ćutim, ali moje lice govori.
Onda, 'ladan tuš.
Jbt.
Jbt.
.... ... ..
Jbt.
Vratih se u bazen, i zažalih što sam uopšte i izlazila. Ako postoji reinkarnacija, ja sam u nekom od prošlih života bila morski stvor, definitivno.
Šok popušta i počinjem da reagujem, otkočujem se... kad K. kaže: 'ajmo ponovo!
A neee...
'ajde, 'ajde...
Ok. Faktor Iznenađenja isključen, očekuj najgore.
.... ... ..
Hmm, šta ti je adaptacija...
Trećih i poslednjih 5 minuta, beše sasvim podnošljivo. Možda zbog efekta opuštanja after. Malo istrpiš, sa čelom na kolenima, skrati ti se dah, vrelina te obavija, šprica toksin iz tela, i odeš mislima ko-zna-kud, i onda... zen-ba.
Al' da se ne lažemo, svaki je ulazak Šok.
A after, after... svaka ona vrišteća ćelija sada vrišteći zahvaljuje na relaksaciji. Malo adrenalina, malo serotonina, pa da vidiš...
objavio mazzapsycho u 14:35 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar
B.eliever
goreću u paklu... zbog nekih stvari...
mislim, verovatno bi se to desilo da u pakao verujem.
i sve te sile, svevišnje, koje nas čuvaju, proganjaju, život nam uređuju, kažnjavaju, pred iskušenja stavljaju...
i očekuju respect.
hmm... ali pošto se ne može reći da je to sa mnom slučaj, recimo da samo - goreću.
kao juče.
B. je mlad i vrlo zgodan. širokih ramena, jebozovnog hoda, šarmantnog osmeha. izgleda nešto mlađe, no što jeste. neodoljivo šuška kad priča. ćutljiv je, deluje odsutan, ponekad skoro uspavan. kad pitaju: šta B. misli o tome...? B. odmah kaže. iako to nije preterano značajno ili pak otkriće, ipak znaš da je B. potpuno u toku. stidljiv, ali sa tako fascinantnim momentima slobode da se nekima stegne u stomaku, neki pocrvene, a mnogi se naprosto naglas iznenade. na tom formalno-neformalnom skupu, koji se ne može nazvati druženje, niti ekipa, tek grupa, pričajući o problemima privremene adaptacije na novu sredinu rekao je tri puta u istoj rečenici: a šta se radi sa tim kad neko ne može da sere kad ode negde na 10 dana, a sere mu se, a inače nema problema sa sranjem? just like that. bez uvijanja. sranje je sranje i šta sad tu ima da se pakuje. ili poslednji konflikt zbog kog je stvarno popizdeo i dobro se osećao, jer je popizdeo na taj način, a onda sebi rekao: ma ko ih jebe i potapšao sebe po ramenu. u moru maski, on samo na čas izviri iza svoje, da namigne toj grupi iznenađenih lica. potpuno spontano, neplanski, osvetli svoje granice slobode, pomalo i sam da se podseti gde su, i to bude sasvim dovoljno. vraća se u svoj prividni san, a zapravo u svoju mirnu, koncentrisanu budnost. veoma smo malo kontaktirali, jer B. ne ćaska, ne razgovara, zato što to situacija nalaže, ili ako je možda ćutanje neprijatno. uglavnom ćutim sa B., i osećam se opušteno. ne zamara i ne insistira na formalnostima. ne mogu da odredim do kraja da li je socijalno nevešt ili jednostavno neopterećen. jer B. je nekako nenametljivo moćan i tajanstven, provocira moja čula i mentalne sklopove. B. me je, neočekivano i džentlmenski, častio doručkom, a potom otišao na zakazani susret. nekoliko puta toga dana B. i ja smo imali dodir. rekli istu reč u istom trenutku, imali istu asocijaciju, istu nameru, istu hranu poželeli za svoju glad. osetili smo, ali ne i usuđivali se komentarisati, hmm... da ne narušimo sinhronicitet, možda. tek, dovoljno beše da mi uputi svoj tamni pogled. postala sam svesna njegove blizine, kao nikad ranije. uhvatili smo frekvencije onog drugog, i bio je osećaj tih, ali osvajajući. kratko, kratko je podšišan i u sekundi prođoše me trnci pri pomisli da mu dlanom prelazim preko potiljka, što toliko volim. postadoh svesna tako neobično privlačne kombinacije snažnog muškarca i dragog dečaka, i istovremeno poželeh da mu se predam, i gorim, gorim... i da se slobodno, radosno i čedno sa njim igram satima. klinački. dva paralelna procesa, dva lanca, koji se prepliću, uvrću, prekidaju, spajaju... namignu mi zavodnički i dečački se osmehnu na rastanku. blesavo. zadivljujuće, zaista... razgorevajuće. i grešna mi misao.
objavio mazzapsycho u 16:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (22) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (22) | Posalji komentar
in-and-out
krckam bademe...
krckam lešnike...
i još malo bademe...
a najradije bih nečije kosti... krckala.
čudno neko
ras
po
loženje.
ionako kiši, nema opasnosti od požara.
jbt
kupila neko mleko za telo sa efektom za samopotamnjivanje.
i miriše mi koža
kao kobasice da pečem tri dana za redom.
šatro miris leta.
sva sam out danas
jbt
nosim kariranu košulju
jbt!
a više nije ni danas, već je sutra.
sad ću i sutra biti out.
e jbg.
no, beše jedan momenat danas
u kom sam potvrdila svoju tajnu veštinu.
samozadovoljavajuće.
šta bih za rođendan?
kola.
nije u skladu sa mojim temperamentom...?! hmm...
karte, avionske.
do Havaja, razume se.
ne...?
uvek me možeš iznenaditi knjigom.
ložim se na knjigu više nego na dildo.
mnogo više.
kako je lako ubediti sebe.
i kako loše.
ubediti se = staviti se u bedu.
tražim svoj Čvor.
krckam lešnike...
i još malo bademe...
a najradije bih nečije kosti... krckala.
čudno neko
ras
po
loženje.
ionako kiši, nema opasnosti od požara.
jbt
kupila neko mleko za telo sa efektom za samopotamnjivanje.
i miriše mi koža
kao kobasice da pečem tri dana za redom.
šatro miris leta.
sva sam out danas
jbt
nosim kariranu košulju
jbt!
a više nije ni danas, već je sutra.
sad ću i sutra biti out.
e jbg.
no, beše jedan momenat danas
u kom sam potvrdila svoju tajnu veštinu.
samozadovoljavajuće.
šta bih za rođendan?
kola.
nije u skladu sa mojim temperamentom...?! hmm...
karte, avionske.
do Havaja, razume se.
ne...?
uvek me možeš iznenaditi knjigom.
ložim se na knjigu više nego na dildo.
mnogo više.
kako je lako ubediti sebe.
i kako loše.
ubediti se = staviti se u bedu.
tražim svoj Čvor.
objavio mazzapsycho u 02:46 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
Stapanje
Proganja me danas. Kad se tako zaglavi, par stihova, par nota, i blokira sve ostale misli. I ne mogu iščekati da stignem kući i pustim je čitavu, da se zaglavljeni delovi stope...
i ja sa njima, njom, Njim...
onda, naravno, ide na repeat, u nedogled.
Stapanje... u čudesni akvarel...
zvukova, mirisa i ukusa koje znam, a okusila ih nisam.
Jednostavno - znam.
i ja sa njima, njom, Njim...
onda, naravno, ide na repeat, u nedogled.
Stapanje... u čudesni akvarel...
zvukova, mirisa i ukusa koje znam, a okusila ih nisam.
Jednostavno - znam.
I know that I've been mad in love before
And how it could be with you
Really hurt me baby, really hurt me baby
How can you have a day without a night
You're the book that I have opened
And now I've got to know much more
The curiousness of your potential kiss
Has got my mind and body aching
Really hurt me baby, really hurt me baby
How can you have a day without a night
You're the book that I have opened
And now I've got to know much more
Like a soul without a mind
In a body without a heart
I'm missing every part
objavio mazzapsycho u 22:12 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (5) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (5) | Posalji komentar
Kontakt
Pre no što popularna nam, a nadasve bistra pevačica, Goga Sekulić, izleti iz kuće i objavi Riznicu mudrosti, da napišem nešto... Čisto da ne budem baš potpuno u senci...
Umorna sam. I sita.
Kameleona. Ćudljivih vukova. Maskiranih. Pretvornika. 1000licaljudi. Sumnjivih lica. Duplih poruka. Beskičmenih. Licemera i Samolica. Neusaglašenog pokreta sa rečju. Odaje te telo, aman, čoveče!
Laž i mimikrija.
Ako ćeš mi već podvaliti, ne moraš se još i ljubazno smeškati, jer oboje znamo da se neke stvari ne daju pakovati.
Ako nemaš loše namere, ne moraš se smeškati samo zato što smo prinuđeni biti u tom zidovima ograničenom prostoru na kratko.
Ne moraš pristojno i ukočeno ćaskati sa mnom, ionako nemaš šta da me pitaš, nego ispaljuješ te socijalno poželjne fraze, and what's the weather like...?
Nismo bliski. Nema potrebe za formalnostima, suvišne su i potpuno mi kvare dnevnu koncepciju spontanosti.
Ne Moraš. Ne znam odakle ti ta prisila, ali zaista, zaista, Ne Moraš. Eto, imaš moju dozvolu. Da ćutiš i radiš svoj posao. Oslobađam te.
Ako te ignorišem, veruj mi, bolje za oboje.
Ne zanima me šta si kuvala, kolika ti je rata za stan, kojim si putem išao na posao, i da li je neko prošao na crveno.
Ne zanima me.
U're wasting my time.
Gomila, dve gomile praznih priča, praznih ljudi, jata šupljih kornjačinih oklopa, hodaju okolo, beživotno, nudeći samo eho: tu je nekad bio život, flesh and blood, možda nešto i nalik soul.
Visoka ima svoje zube, ali toliko se iskrivljeno smeje, kao da će joj veštaci ispasti svakog časa. I Uvek me dodirne u prolazu, po ramenu. Sestro-slatka trip. Verujem u dobronamernost Visoke, ali nema, zaista nema potrebe za tim prisilnim intimiziranjem.
Matora, egocentrična i ekscentrična, ...ma histerična, svojim bljuvotinama o drugima obasipa prostor, u kom se nažalost silom prilika nalazim i ja, sve dok ti Drugi ne pristignu, onda nastane muk i neprijatna tišina, tenzija, koja je dobro poznato, već uigrano stanje stvari i neće pući ni na jednom mestu.
Volim kad je ljudima neprijatno. Suočavaju se sa Sobom tada. Zanimljivi su ti momenti, za posmatranje lica koja gledaju u plafon ili pod ili zid ili svoja stopala ili ni u šta, kad pravaca ponestane. Zašto se jednostavno ne bismo gledali u oči. Bez potrebe da nešto kažemo, da se nekome dopadnemo, da nekoga zabavimo. Da nekoga prevarimo. Nije teško, zaista nije, locirati telesni grč, kod nekih ljudi, gde im je smešten konflikt... lepo se ocrta na telu.
Ružnjikava, na primer, dobro zna da se ogrešila o mene do kraja života. (Bila je Ružnjikava ružnjikava i pre toga, nije sujeta.) Ponekad pozdravi, ponekad uzvratim, i to je sve. Ne glumimo ludilo. Ponekad me posmatra, odmerava svojim zlobnim pogledom, prilično drsko čak. Ne smeta mi. Sve dok mi se ne smeška i usiljeno traži komunikaciju.
Najteži je danas hodajući mi u susret sa svojom ženom u Onom stanju, skrenuo neprirodno udesno na svega par metara i momenata. I bejah mu zahvalna, rešio nas je kvazi-ljubaznih osmeha, pogleda, reči, jer nas zaista ne zanima kako smo, da li smo izabrali ime za potomka i planira li se osamostaljivanje ili šta god već. Prošlo je to vreme. Long long time ago.
I sada je svejedno, sada sve je jedno, sad mi je svejedno, sada sve je dno...
Oklopi su oklopi.
Ali J. ne mogu prežaliti.
Naše noći, nebrojene, uz lešnike i vino, svetlost sveća u malom dvorišnom stanu, skučenom, prenatrpanom, povazdan mračnom i zagušljivom, sa buđavim ćoškovima i presvučenim starim foteljama. Vreme ćutanja i razumevanja, vreme reči i razumevanja, i romantičnog verovanja da su Bogovi nekada pre Vremena i Sveta, podelili jednu dušu na pola. I sreća, neizreciva, u mraku The Cure-a nevidljivim pletenjiima spajamo dve polovine. A šav se ni ne primećuje. Kao da nikad nismo ni bili daleko, i nikad više ni nećemo. Takva stapanja možeš osetiti samo vrlo mlad i vrlo slobodan.
Danas J. pita za mene. Povremeno se informiše, reda radi. Draže bi mi bilo da mašta, šta bi sve moglo sa mnom biti. Kad se sretnemo, kao potpuni stranci. Tako nije bilo ni na početku, nije bilo nikad. Jbn je to nikad. Tako nestvarno isključivo. Nepremostiva, nepreplovljiva daljina među nama. Ne postojimo više, a ja osluškujem... i čujem... čujem strašni eho dubina njegovog oklopa.
I zato... ako me slučajno sretnete, na putu do posla, u tramvaju, u pekari, na obali... Nemojte se groteskno smeškati, zamarati me pitanjima bez smisla, licima unapred uvežbavanim pred ogledalom, kao što to rade jata oklopa. Samo me gledajte, netremice. Kontakt.
Umorna sam. I sita.
Kameleona. Ćudljivih vukova. Maskiranih. Pretvornika. 1000licaljudi. Sumnjivih lica. Duplih poruka. Beskičmenih. Licemera i Samolica. Neusaglašenog pokreta sa rečju. Odaje te telo, aman, čoveče!
Laž i mimikrija.
Ako ćeš mi već podvaliti, ne moraš se još i ljubazno smeškati, jer oboje znamo da se neke stvari ne daju pakovati.
Ako nemaš loše namere, ne moraš se smeškati samo zato što smo prinuđeni biti u tom zidovima ograničenom prostoru na kratko.
Ne moraš pristojno i ukočeno ćaskati sa mnom, ionako nemaš šta da me pitaš, nego ispaljuješ te socijalno poželjne fraze, and what's the weather like...?
Nismo bliski. Nema potrebe za formalnostima, suvišne su i potpuno mi kvare dnevnu koncepciju spontanosti.
Ne Moraš. Ne znam odakle ti ta prisila, ali zaista, zaista, Ne Moraš. Eto, imaš moju dozvolu. Da ćutiš i radiš svoj posao. Oslobađam te.
Ako te ignorišem, veruj mi, bolje za oboje.
Ne zanima me šta si kuvala, kolika ti je rata za stan, kojim si putem išao na posao, i da li je neko prošao na crveno.
Ne zanima me.
U're wasting my time.
Gomila, dve gomile praznih priča, praznih ljudi, jata šupljih kornjačinih oklopa, hodaju okolo, beživotno, nudeći samo eho: tu je nekad bio život, flesh and blood, možda nešto i nalik soul.
Visoka ima svoje zube, ali toliko se iskrivljeno smeje, kao da će joj veštaci ispasti svakog časa. I Uvek me dodirne u prolazu, po ramenu. Sestro-slatka trip. Verujem u dobronamernost Visoke, ali nema, zaista nema potrebe za tim prisilnim intimiziranjem.
Matora, egocentrična i ekscentrična, ...ma histerična, svojim bljuvotinama o drugima obasipa prostor, u kom se nažalost silom prilika nalazim i ja, sve dok ti Drugi ne pristignu, onda nastane muk i neprijatna tišina, tenzija, koja je dobro poznato, već uigrano stanje stvari i neće pući ni na jednom mestu.
Volim kad je ljudima neprijatno. Suočavaju se sa Sobom tada. Zanimljivi su ti momenti, za posmatranje lica koja gledaju u plafon ili pod ili zid ili svoja stopala ili ni u šta, kad pravaca ponestane. Zašto se jednostavno ne bismo gledali u oči. Bez potrebe da nešto kažemo, da se nekome dopadnemo, da nekoga zabavimo. Da nekoga prevarimo. Nije teško, zaista nije, locirati telesni grč, kod nekih ljudi, gde im je smešten konflikt... lepo se ocrta na telu.
Ružnjikava, na primer, dobro zna da se ogrešila o mene do kraja života. (Bila je Ružnjikava ružnjikava i pre toga, nije sujeta.) Ponekad pozdravi, ponekad uzvratim, i to je sve. Ne glumimo ludilo. Ponekad me posmatra, odmerava svojim zlobnim pogledom, prilično drsko čak. Ne smeta mi. Sve dok mi se ne smeška i usiljeno traži komunikaciju.
Najteži je danas hodajući mi u susret sa svojom ženom u Onom stanju, skrenuo neprirodno udesno na svega par metara i momenata. I bejah mu zahvalna, rešio nas je kvazi-ljubaznih osmeha, pogleda, reči, jer nas zaista ne zanima kako smo, da li smo izabrali ime za potomka i planira li se osamostaljivanje ili šta god već. Prošlo je to vreme. Long long time ago.
I sada je svejedno, sada sve je jedno, sad mi je svejedno, sada sve je dno...
Oklopi su oklopi.
Ali J. ne mogu prežaliti.
Naše noći, nebrojene, uz lešnike i vino, svetlost sveća u malom dvorišnom stanu, skučenom, prenatrpanom, povazdan mračnom i zagušljivom, sa buđavim ćoškovima i presvučenim starim foteljama. Vreme ćutanja i razumevanja, vreme reči i razumevanja, i romantičnog verovanja da su Bogovi nekada pre Vremena i Sveta, podelili jednu dušu na pola. I sreća, neizreciva, u mraku The Cure-a nevidljivim pletenjiima spajamo dve polovine. A šav se ni ne primećuje. Kao da nikad nismo ni bili daleko, i nikad više ni nećemo. Takva stapanja možeš osetiti samo vrlo mlad i vrlo slobodan.
Danas J. pita za mene. Povremeno se informiše, reda radi. Draže bi mi bilo da mašta, šta bi sve moglo sa mnom biti. Kad se sretnemo, kao potpuni stranci. Tako nije bilo ni na početku, nije bilo nikad. Jbn je to nikad. Tako nestvarno isključivo. Nepremostiva, nepreplovljiva daljina među nama. Ne postojimo više, a ja osluškujem... i čujem... čujem strašni eho dubina njegovog oklopa.
I zato... ako me slučajno sretnete, na putu do posla, u tramvaju, u pekari, na obali... Nemojte se groteskno smeškati, zamarati me pitanjima bez smisla, licima unapred uvežbavanim pred ogledalom, kao što to rade jata oklopa. Samo me gledajte, netremice. Kontakt.
objavio mazzapsycho u 23:03 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (12) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (12) | Posalji komentar
Ponedeljak borbe protiv nedelje
Volim ponedeljak.
Ulica je poplavljena, samo se kanuom može preko.
Srećem bivšeg.
Voz kasni.
Ne mogu da upalim kola.
Zovu me da radim neplanirano, dodatno, menjam odsutne.
Ali zaista volim ponedeljak.
Nije mi baš do kraja jasno iz koje rupe curi optimizam od jutros.
Samo konstatujem: Shit happens. I nastavljam osmehom.
Samo kad nije nedelja.
Da potpuno izgubim pojam o vremenu, i da se probudim jednog jutra - znaću da je jbn nedelja.
Možda je mistifikacija, ali tako živo osećam tu nedeljnu težinu i nestrukturisanost, neki prazan hod kojim ne volim da se krećem. Nisam ni pomahnitali workoholic, ali navučena sam na dinamiku, kakva god bila. Što je upravo ono što nedelja ne može da ponudi. A nedelja veče tek! Ima nešto skoro pa suicidno tih sati. Zato sam nedelju veštački osmislila, a odmaram svakog dana po malo. I nije loše.
Vazduh je svež.
Ex kaže da me je lepo videti, i da nisam izgubila smisao za humor.
Danilo Ikodinović u bilboardskim dimenzijama - Extreme intiman jungle man.
Dodatno je honorarno. (čitaj: nije za dž!)
A kolica su se pokorila.
Volim ponedeljak.
Ulica je poplavljena, samo se kanuom može preko.
Srećem bivšeg.
Voz kasni.
Ne mogu da upalim kola.
Zovu me da radim neplanirano, dodatno, menjam odsutne.
Ali zaista volim ponedeljak.
Nije mi baš do kraja jasno iz koje rupe curi optimizam od jutros.
Samo konstatujem: Shit happens. I nastavljam osmehom.
Samo kad nije nedelja.
Da potpuno izgubim pojam o vremenu, i da se probudim jednog jutra - znaću da je jbn nedelja.
Možda je mistifikacija, ali tako živo osećam tu nedeljnu težinu i nestrukturisanost, neki prazan hod kojim ne volim da se krećem. Nisam ni pomahnitali workoholic, ali navučena sam na dinamiku, kakva god bila. Što je upravo ono što nedelja ne može da ponudi. A nedelja veče tek! Ima nešto skoro pa suicidno tih sati. Zato sam nedelju veštački osmislila, a odmaram svakog dana po malo. I nije loše.
Vazduh je svež.
Ex kaže da me je lepo videti, i da nisam izgubila smisao za humor.
Danilo Ikodinović u bilboardskim dimenzijama - Extreme intiman jungle man.
Dodatno je honorarno. (čitaj: nije za dž!)
A kolica su se pokorila.
Volim ponedeljak.
objavio mazzapsycho u 15:16 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (10) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (10) | Posalji komentar
Na repeat!!! Max Volume!!!
Eeevo jednog zanimljivog proboja na muzičkoj sceni... Malo kao Queen, malo kao Scissors sisters, Maroon 5, malo kaaaao... Travis možda... samo mnogo življe... I ne znam sad, možda još neko i nešto. Odlične glasovne sposobnosti, a što je najbolje... ja to mogu da otpevam! (I kakve čudne emocionalne oscilacije ovih dana... Exhausting!... ako ako...:)
Do I Attract You?
Do I Repulse You With My Queasy Smile?
Am I Too
Am I Too Flirty?
Do I Like What You Like?
I Could Be Wholesome
I Could Be Loathsome
I Guess I'm A Little Bit Shy
Why Don't You Like Me?
Why Don't You Like Me Without Making Me Try?
I Try To Be Like Grace Kelly
But All Her Looks Were Too Sad
So I Try A Little Freddie
Ive Gone Identity Mad!
I Could Be Brown
I Could Be Blue
I Could Be Violet Sky
I Could Be Hurtful
I Could Be Purple
I Could Be Anything You Like
Gotta Be Green
Gotta Be Mean
Gotta Be Everything More
Why Don't You Like Me?
Why Don't You Like Me?
Why Don't You Walk Out The Door!
How Can I Help It
How Can I Help It
How Can I Help What You Think?
Hello My Baby
Hello My Baby
Putting My Life On The Brink
Why Don't You Like Me
Why Don't You Like Me
Why Don't You Like Yourself?
Should I Bend Over?
Should I Look Older Just To Be Put On The Shelf?
I Try To Be Like Grace Kelly
But All Her Looks Were Too Sad
So I Try A Little Freddie
Ive Gone Identity Mad!
I Could Be Brown
I Could Be Blue
I Could Be Violet Sky
I Could Be Hurtful
I Could Be Purple
I Could Be Anything You Like
Gotta Be Green
Gotta Be Mean
Gotta Be Everything More
Why Don't You Like Me?
Why Don't You Like Me?
Why Don't You Walk Out The Door!
Say What You Want To Satisfy Yourself
But You Only Want What Everybody Else Says You Should Want
I Could Be Brown
I Could Be Blue
I Could Be Violet Sky
I Could Be Hurtful
I Could Be Purple
I Could Be Anything You Like
Gotta Be Green
Gotta Be Mean
Gotta Be Everything More
Why Don't You Like Me?
Why Don't You Like Me?
Why Don't You Walk Out The Door!
objavio mazzapsycho u 17:33 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (0) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (0) | Posalji komentar
I Cheated Myself Like I Knew I Would...
... mhm... I do that sometimes...
objavio mazzapsycho u 21:21 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Everytime we say Goodbye...
Četiri knjige sletele su sa police, neočekivano i uz buku, dve u tvrdom povezu, svaka sa više od četiri stotine strana. Odskočih par santimetara od stolice i poda. Od straha, iznenađenja i tuge. Poslužilo je kao Okidač. Za Reku suza. Kao suvo krto drvce koje puca, i ruši, naizgled, snažnu branu. Voda je uvek snažnija.
Dešava se to. Da prestanu prijateljstva. Da pucaju veze među ljudima. Da koloseci odustanu od svojih paralela, i svako svojim mlečnim putem.
Kad Neko mi tako naglo ode iz života, ostane mi rupa, tu negde u grudima, koju fizički osećam, ali je ne mogu fizički i napuniti.
Nekad se prepoznaju znaci, nekad se ignorišu, nekad znaš da će Neko da ode, ali ne znaš šta s tim.
Samo ga pustiš, kad za to dođe tren. Valjda tako treba.
Otišao je.
Mislim, zauvek.
Oduvek me plaši to zauvek.
objavio mazzapsycho u 18:50 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Čarls B. - part III (VIteže, I dare U!)
ne svraćajte, ali ako već svratite...
da, naravno, biću tu, ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili jednu od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete da dobijete novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leptire u mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim,
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan, noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim ikoga da povredim, čak ni bubu
ali ponekad sakupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave,
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.
da, naravno, biću tu, ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili jednu od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete da dobijete novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leptire u mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim,
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan, noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim ikoga da povredim, čak ni bubu
ali ponekad sakupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave,
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.
(Burning In Water, Drowning In Flame, 1974)
objavio mazzapsycho u 15:45 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar
Čarls B. - part II
Poslednji dani večitog samoubice
lepo mogu da vidim sebe
nakon svih onih samoubilačkih dana i noći,
kako me iz nekog sterilnog staračkog doma
(naravno, samo ako postanem slavan i budem imao sreće)
na kolicima gura mentalno zaostala bolničarka
koja umire od dosade. . .
uspravno sedim na mojim kolicima
gotovo slep, dok se oči izvrću ka
mračnoj strani lobanje
tražeći
utehu smrti. . .
''baš lep dan, zar ne, gosn-Bukowski?''
''o, da da. . .''
deca prolaze a ja čak i ne postojim
i lepa žena prolazi
raskošnih kukova
toplih butina i svega tesnog i vrelog
preklinjući za ljubav
a ja čak i ne postojim. . .
''prvo sunce u poslednja tri dana, gosn-Bukowski.''
''o, da da. . .''
uspravno sedim na mojim kolicima
belji sam od ovog lista papira
beskrvan
nema više mozga, nema igre, nema više
Bukowskog. . .
''lep dan, zar ne, gosn-Bukowski?''
''o, da da. . .''
pišam u pidžamu, dok mi bale cure iz usta.
prolaze dva školarca:
''ej, jesi snimio matorog?''
''bog te, muka mi pripala od njega!''
posle svih pretnji da ću to učiniti
neko je konačno izvršio samoubistvo
umesto mene.
bolničarka zaustavlja kolica, lomi ružin cevt
s obližnjeg žbuna i stavlja mi ga u
ruku.
ja čak i ne znam šta je to. po svojoj funkciji
to bi komotno mogla da bude i
moja kita.
lepo mogu da vidim sebe
nakon svih onih samoubilačkih dana i noći,
kako me iz nekog sterilnog staračkog doma
(naravno, samo ako postanem slavan i budem imao sreće)
na kolicima gura mentalno zaostala bolničarka
koja umire od dosade. . .
uspravno sedim na mojim kolicima
gotovo slep, dok se oči izvrću ka
mračnoj strani lobanje
tražeći
utehu smrti. . .
''baš lep dan, zar ne, gosn-Bukowski?''
''o, da da. . .''
deca prolaze a ja čak i ne postojim
i lepa žena prolazi
raskošnih kukova
toplih butina i svega tesnog i vrelog
preklinjući za ljubav
a ja čak i ne postojim. . .
''prvo sunce u poslednja tri dana, gosn-Bukowski.''
''o, da da. . .''
uspravno sedim na mojim kolicima
belji sam od ovog lista papira
beskrvan
nema više mozga, nema igre, nema više
Bukowskog. . .
''lep dan, zar ne, gosn-Bukowski?''
''o, da da. . .''
pišam u pidžamu, dok mi bale cure iz usta.
prolaze dva školarca:
''ej, jesi snimio matorog?''
''bog te, muka mi pripala od njega!''
posle svih pretnji da ću to učiniti
neko je konačno izvršio samoubistvo
umesto mene.
bolničarka zaustavlja kolica, lomi ružin cevt
s obližnjeg žbuna i stavlja mi ga u
ruku.
ja čak i ne znam šta je to. po svojoj funkciji
to bi komotno mogla da bude i
moja kita.
(Mocking Bird Wish Me Luck ,1972)
objavio mazzapsycho u 16:45 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (8) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (8) | Posalji komentar