Pre no što popularna nam, a nadasve bistra pevačica, Goga Sekulić, izleti iz kuće i objavi Riznicu mudrosti, da napišem nešto... Čisto da ne budem baš potpuno u senci...
Umorna sam. I sita.
Kameleona. Ćudljivih vukova. Maskiranih. Pretvornika. 1000licaljudi. Sumnjivih lica. Duplih poruka. Beskičmenih. Licemera i Samolica. Neusaglašenog pokreta sa rečju. Odaje te telo, aman, čoveče!
Laž i mimikrija.
Ako ćeš mi već podvaliti, ne moraš se još i ljubazno smeškati, jer oboje znamo da se neke stvari ne daju pakovati.
Ako nemaš loše namere, ne moraš se smeškati samo zato što smo prinuđeni biti u tom zidovima ograničenom prostoru na kratko.
Ne moraš pristojno i ukočeno ćaskati sa mnom, ionako nemaš šta da me pitaš, nego ispaljuješ te socijalno poželjne fraze, and what's the weather like...?
Nismo bliski. Nema potrebe za formalnostima, suvišne su i potpuno mi kvare dnevnu koncepciju spontanosti.
Ne Moraš. Ne znam odakle ti ta prisila, ali zaista, zaista, Ne Moraš. Eto, imaš moju dozvolu. Da ćutiš i radiš svoj posao. Oslobađam te.
Ako te ignorišem, veruj mi, bolje za oboje.
Ne zanima me šta si kuvala, kolika ti je rata za stan, kojim si putem išao na posao, i da li je neko prošao na crveno.
Ne zanima me.
U're wasting my time.
Gomila, dve gomile praznih priča, praznih ljudi, jata šupljih kornjačinih oklopa, hodaju okolo, beživotno, nudeći samo eho: tu je nekad bio život, flesh and blood, možda nešto i nalik soul.
Visoka ima svoje zube, ali toliko se iskrivljeno smeje, kao da će joj veštaci ispasti svakog časa. I Uvek me dodirne u prolazu, po ramenu. Sestro-slatka trip. Verujem u dobronamernost Visoke, ali nema, zaista nema potrebe za tim prisilnim intimiziranjem.
Matora, egocentrična i ekscentrična, ...ma histerična, svojim bljuvotinama o drugima obasipa prostor, u kom se nažalost silom prilika nalazim i ja, sve dok ti Drugi ne pristignu, onda nastane muk i neprijatna tišina, tenzija, koja je dobro poznato, već uigrano stanje stvari i neće pući ni na jednom mestu.
Volim kad je ljudima neprijatno. Suočavaju se sa Sobom tada. Zanimljivi su ti momenti, za posmatranje lica koja gledaju u plafon ili pod ili zid ili svoja stopala ili ni u šta, kad pravaca ponestane. Zašto se jednostavno ne bismo gledali u oči. Bez potrebe da nešto kažemo, da se nekome dopadnemo, da nekoga zabavimo. Da nekoga prevarimo. Nije teško, zaista nije, locirati telesni grč, kod nekih ljudi, gde im je smešten konflikt... lepo se ocrta na telu.
Ružnjikava, na primer, dobro zna da se ogrešila o mene do kraja života. (Bila je Ružnjikava ružnjikava i pre toga, nije sujeta.) Ponekad pozdravi, ponekad uzvratim, i to je sve. Ne glumimo ludilo. Ponekad me posmatra, odmerava svojim zlobnim pogledom, prilično drsko čak. Ne smeta mi. Sve dok mi se ne smeška i usiljeno traži komunikaciju.
Najteži je danas hodajući mi u susret sa svojom ženom u Onom stanju, skrenuo neprirodno udesno na svega par metara i momenata. I bejah mu zahvalna, rešio nas je kvazi-ljubaznih osmeha, pogleda, reči, jer nas zaista ne zanima kako smo, da li smo izabrali ime za potomka i planira li se osamostaljivanje ili šta god već. Prošlo je to vreme. Long long time ago.
I sada je svejedno, sada sve je jedno, sad mi je svejedno, sada sve je dno...
Oklopi su oklopi.
Ali J. ne mogu prežaliti.
Naše noći, nebrojene, uz lešnike i vino, svetlost sveća u malom dvorišnom stanu, skučenom, prenatrpanom, povazdan mračnom i zagušljivom, sa buđavim ćoškovima i presvučenim starim foteljama. Vreme ćutanja i razumevanja, vreme reči i razumevanja, i romantičnog verovanja da su Bogovi nekada pre Vremena i Sveta, podelili jednu dušu na pola. I sreća, neizreciva, u mraku The Cure-a nevidljivim pletenjiima spajamo dve polovine. A šav se ni ne primećuje. Kao da nikad nismo ni bili daleko, i nikad više ni nećemo. Takva stapanja možeš osetiti samo vrlo mlad i vrlo slobodan.
Danas J. pita za mene. Povremeno se informiše, reda radi. Draže bi mi bilo da mašta, šta bi sve moglo sa mnom biti. Kad se sretnemo, kao potpuni stranci. Tako nije bilo ni na početku, nije bilo nikad. Jbn je to nikad. Tako nestvarno isključivo. Nepremostiva, nepreplovljiva daljina među nama. Ne postojimo više, a ja osluškujem... i čujem... čujem strašni eho dubina njegovog oklopa.
I zato... ako me slučajno sretnete, na putu do posla, u tramvaju, u pekari, na obali... Nemojte se groteskno smeškati, zamarati me pitanjima bez smisla, licima unapred uvežbavanim pred ogledalom, kao što to rade jata oklopa. Samo me gledajte, netremice. Kontakt.
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
Kontakt
objavio mazzapsycho u 23:03 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (12) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (12) | Posalji komentar