On nema ruke ni noge, samo čudno snažne patrljke kojima može neobično spretno i stabilno da hoda, i kratke delove ispod ramena sa kojima je takođe veoma vešt. On nije lovac na zmije, On ih samo hvata, ispita malo, prouči ili samo dodirne i pušta u divljinu. Jednom je poveo i mene i nisam se plašila. Iz šupljine drveta izašao je, umesto zmije, neki gušter, onaj Đavolji zmaj, ružan i zelen, bodljikav. I On se iznenadio. I pustio ga.
Otišli smo na plažu, koja je bila zatvorena, zaštićena stenama, i On ima neke neobično realistične proteze, da ne znam ne bih verovala, nosi ih kad ima više od jednog čoveka (mene) u okolini, i plivamo daleko, voda je zastrašujuće duboka i teget.
Uveče idemo na svečani prijem. Na vrhu stepeništa stojimo, raskošni, i u tišini se gledamo. Nikad mi ne dodiruješ lice... Jer ne osetim. Znaš da to toliko volim... Znam, ali zaboravim, jer ne osetim. I dodiruje mi lice.
....
.....
Budim se i mislim. O znacima.
Na putu do kupatila, pomislim kako će mi mama i tata reći da je umrla.
Bravo, svaka čast, sjajna misao za početak dana, da nametneš još koju...?!
....
Nakon manje od pola sata... loše vesti. Metastaze u limfnim žlezdama. Širi se.
....
Koja sam Veštica.
Moja je intuicija... strašna jedna stvar. Nisam još naučila da je kontrolišem, prepoznam uvek.
Šta da kažeš umirućem? Kojim rečima da mu čestitaš Uskrs, rođendan...? Samo: Ne daj se.
Apsudno je.
Ne daj se... smrti?
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
Znaci
objavio mazzapsycho u 14:36 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (5) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (5) | Posalji komentar