30/12/2007
The puppet
''It's the puppet's dream, being human.''  (Solaris, 2002.)



nema te.

nema.

pokušavam da preživim.
a možda usput i zdrav razum da sačuvam, što da ne.
jbg, možda zatreba nekad.

trenuci preživljavanja su najveće poetske inspiracije.

nisu to one lagane umišljene dileme
kojima namerno i sistematski mučimo sami sebe
ne bismo li se kretali
eventualno napred.

to su oni posebni trenuci preživljavanja
od kojih možeš samo da ćutiš.
i ništa više.

no polako i ti trenuci prolaze.
kao i svi ostali.

samo si ovog prolaska neobično svestan.
objavio mazzapsycho u 02:02 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (45) | Posalji komentar
18/12/2007
Fun for me
dok plešem u braon gaćicama po stanu
(ko još nosi braon veš)
bosim stopalima obeležavam prostor
sa mandarinom u ruci
(nije ti hladno, zakopčavajući se)
kradem ti luk iz turšije
preseci
ljuštim slojeve zubima
i kiselo kiselo kiselo
kako najviše volim
(sir? valjda znaš...)
raspuštene kose
koju nesmotreno žvaćem
kiselim
jednom ću ubaciti i masline u bure
čula sam za to i ovlažila u trenu
znaš, jednom su mi isto tako rekli
da sam oralni tip
(zašto mi se dopada kako to zvuči)
loviš me u prolazu
i beležiš poljupcem u stomak
bežim
ali Ti tačno znaš koliko da pustiš plen
da se oseća slobodnim
dok ga ne osvojiš potpuno
jedini tren kada iluzija slobode prija
(ponoć. moja cura se budi)

...zoom zoom zoom...
objavio mazzapsycho u 01:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (36) | Posalji komentar
8/12/2007
U can leave your hat on...
tražili ste...



objavio mazzapsycho u 01:15 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (25) | Posalji komentar
6/12/2007
Overpowered
kada gubiš više krvi no što se dnevno nečije napiješ
kada postane savršeno nevažno na kojoj strani sveta
brže pada mrak
mada bolje s juga, jer je topliji
ne dišeš na nos dok seckaš Juče
 i naravno da ne plačeš
previše si gorak za suze
odložiš misao
emociju da se dugo krčka
dok meso ne spadne s kostiju
ručak za dvoje pojedeš sam
a krvni sudovi se neće sami oprati
 u mrtvom uglu vidnog polja
ruga ti se senka istine
koju juče si izrekao
koja se u trenutku nepažnje zabola u želudac
na kraju krajeva, nemoguće je u tvoje heart of glass
ponadaš da se da je na dnu činije nada
ali shvatiš da nisi svario
samo je nastavila da tone, teško kao kroz med
pogasiš sva svetla, čula, pustiš zvuke i dinstaš ostatke Juče
koji više ne liče na sebe s početka
začini, naravno, na samom kraju
prstohvat oporog i ljutitog
koji na krajevima jezika ostavlja kiselo
a na licu grimasu
ovoga puta nećeš liznuti prst da pokupiš mrvice
 bacićeš ih jbnim golubovima pismonošama
do not kill the messenger
mada možeš napraviti sasvim solidnu čorbicu
a što umeš da zakuvaš
svaka ti čast



objavio mazzapsycho u 18:25 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (29) | Posalji komentar
22/11/2007
I was lost in a supermarket of strange dreams...


Odlučila je da se danas maksimalno sredi iako je krenula samo da plati račune.
Odlučila je da istakne oči tamnim.
Da danas nosi isključivo crno.
Odlučila je da hoda bitchy (setivši se kako joj je jednom N. rekla: Mazzo, još ti samo bič nedostaje...)
Odlučila je da ne uzvraća poglede.
Možda samo onom dečaku s kojim se mimoišla na blatnjavoj stazi, pod pretpostavkom da još uvek nije stigao da nauči dovoljno dobro da manipuliše.
Odlučila je da pozdravi oblake, jer previše su prolazni da bi ostali neljubljeni.
Da najpre dozvoli Suncu da zaspi, pa da se onda pojavi na ulici, za svaki slučaj.
Odlučila je da zavoli autobuse, umesto da u njima povraća.
Odlučila je da ne pokušava neprestano da otkriva promenljive u formulama ljubavi.
Odlučila je da se jednom zauvek obračuna sa svim delovima intimne prošlosti, kako bi prestali da joj se petljaju u REM faze, koje toliko voli.
Odlučila je da će uvek nositi dugu kosu kao produžetak svoje duše.
Odlučila je da će biti manje sebična, jednom, možda.
Odlučila je da će svući London calling, danas joj ide uz boju očiju.
Odlučila je napiše te preporuke više.
Da nikada, nikada neće slušati drum'n'bass.
Odlučila je da odgovori na mejlove posivele od čekanja.
Odlučila je da će bolje da ignoriše.
Odlučila je da potraži sebe, između redova.
objavio mazzapsycho u 22:05 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (57) | Posalji komentar
18/11/2007
A šta ste Vi radili u 3.20?


objavio mazzapsycho u 03:28 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (21) | Posalji komentar
14/11/2007
little less conversation...


vratio se B. i promenio se. prvi put u životu ima kosu, kaže. dovoljno da mogu da zamislim kako uživam raščupavajući ga. smršao je osam kilograma. ali ostali su mu dečački denisovski obrazi. u svojoj standardnoj pozi, zavaljen u stolicu, prekštenih ruku i pruženih nogu ispred, deluje blago uspavano. pomalo ofucane svetle farke doprinose njegovoj ležernosti. odgovara na pitanja, vedro i raspoloženo, priča o doživljajima, komplikacijama, noćenjima u crkvi, i čudnom indijsko-havajskom duetu, kojem je on bio još čudniji dodatak. o tome kako je nekad sasvim dovoljno da se energije poklope i da naizgled najneverovatnija stvar funkcioniše. odgovara na pitanja, ali sam ne inicira komunikaciju. čak izbegava poglede. posmatrajući svoje elegantno sive starke sa belim štrafticama, ili naslon prazne stolice do sebe. ili moja kolena. dovoljno dugo da primetim. dovoljno blizu da osetim. B. je mlad. ambiciozan, ali nedefinisan. smenu ''hoću sve!'' i ''ne znam tačno šta'' utiska imam oduvek u vezi s njim. nema pravi plan, ali ima jasan cilj. punija gornja usna, koju samo u kratkim pogledima maštam da dodirujem, daje mu naduren izgled. mislim da je probao više od nekoliko cica u proteklih pet meseci. za šta nemam nikakav dokaz. samo osećaj. između dva uhvaćena pogleda na mojim kolenima, primetih da me od ugriza boli donja usna. situacija je skučena i u par navrata, kao slučajno, dodiruje moje kaubojke, što bi naravno svako poželeo, ali se samo neki osmele. odgovara otvoreno, sigurno i smireno, da je S. vrlo sexy i erotična i da ne mora biti nimalo zabrinuta oko toga. i vraća se u svoje polumeditacijsko stanje uma, pogledom koji odluta. moja je želja vrlo jasna. B. ima tajnu. B. je tajna.
objavio mazzapsycho u 20:25 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (19) | Posalji komentar
9/11/2007
Wild wild west
I tako je višednevna potraga za Pravim danas više no uspešno okončana.
Da feeling i priču ne kvarim detaljima o tome koliko je potraga trajala i na koliko je različitih načina naporna bila.
Prepreke, iskušenja i slabosti.
Iscrpljenost, tračci nade i besmisao.
I hrabrosti.
Najzad, kaubojke na mojim nogama.
Na mojim izvajanim stopalima i izraženim listovima.
Čak me uzbuđenje nije odmah ščepalo, već lagano kaskalo za mnom, dok me konačno nije sustiglo u vidu cerenja, ma neee... ne glupog, nego lepog srećnog keza, just because.
Hodam i sedim i vozim se. I kezim se.
Ćutim i pričam. I kezim se.
I gledaju ljudi.
Ja, lično, volim da vidim tako nekog na ulici ko se sam sa sobom ludo zabavlja, i onda smišljam šta bi sve mogao biti razlog njegove sreće.
Elem, kao što to obično biva, kad se kreće u potragu za bilo čim Pravim, ne postoji potpuno jasna predstava kako to Ono treba da izgleda.
To je više mešavina osećaja i želja, opšta šema i svega nekoliko istaknutih detalja. I prstohvat ludila.
Ako i postoji potpunija slika, uz nju ide i preteća verovatnoća da je slika iskrivljena i da ne paše realnosti.
Dakle, to nisu bile planirane kaubojke. Niti sam se nekada na njih propisno ložila, je l' te...
Taman kad je situacija počela da poprima oblike beznadežnog iscrpljujućeg lutanja...
There they are.
Sve je nekako leglo, perfect timing, form, size, colour, details, price, weather.
I sreća sreća sreća...
Paleta oblaka bila je za poželeti samo, a osećaj u stomaku da bi ih sve mogla poderati ovim mamuzama i preurediti resicama.
I igram igram igram...
A neke se pesme zaglavljuju i pojačavaju efekte... aaaw...
Jiiiihaaaa!!!
Čukneš dva puta štiklom o štiklu... I kreneš.
A za tobom... samo prašina.

E sad moram i šešir da nabacim.

(i nezaobilazno...)



These boots are made for walking, and that's just what they'll do
one of these days these boots are gonna walk all over you.
objavio mazzapsycho u 13:40 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (29) | Posalji komentar
28/10/2007
Draga mama
    U 7.30 ujutru slika mi je još uvek mutna i nepotpuna, izgubljeni fragmenti zbog manjka sna i previše rada. Osim što sam dobio tahikardiju, od produženog espressa s mlekom nikakve koristi. Svim silama pokušavam da na jutarnje vesti nadovežem sopstvene misli. Bez većeg uspeha. Mom opštem nemiru i rasutosti doprinosi Ona, nedaleko od mene.
    Farmerice toliko uske da ih je neudobno samo i gledati, sužene ka listovima. Kejt mi je rekla da je to ''Miss Sixty'' i da to zahteva toleranciju i rispekt, što meni apsolutno ne znači ništa. Strahovito visoke i tanke crne štikle, poput igala za štrikanje, kaišići, mašnice... Košulja raskošna i na prvi pogled nepristojna, i na drugi, s takvim dekolteom, pa ne bi dobila posao bilo gde... samo koji odgovara određenom ''profilu''. Prenaglašena šminka na očima i krv crveni karmin. Glasno telefonira, raspravlja, kikoće se, zakazuje sastanke i ometa mi ionako poremećen tok misli. Napadnog ponašanja, uz izraženu gestikulaciju, mlatara rukama dočaravajući valjda onom srećniku s druge strane žice.
    Znam takve. Glupa i neopravdano samouverena. Uglavnom vodeći računa o ljušturi, verujem lickajući je satima do visokoga sjaja, zaboravlja na unutrašnjost. Šupljikavu i trulu. Ponovo joj zvoni telefon. Sve isto. Brblja, a ne kaže ništa. Noktima veštaci, okrnjen crveni lak, sigurno od pranja veša. Ha! Nije ta čarape sebi oprala u životu. Da skuva - zna. Čaj i jaje. Pa, nema ona kad tepihe da riba, solarijum se u današnje vreme zakazuje i sve te nove maske za lice koje treba isprobati...
    Moja je majka uvek govorila da se čuvam Takvih. Takve ni kratak lanac neće sprečiti u onome što su naumile. Takve su ništa drugo do štetočine, kurve i kučke. Uvek je govorila da treba neku dobru, skromnu, jednostavnu devojku da nađem. Koja će se ponašati kao prava žena i koja će znati gde joj je mesto. Da skuva i spremi svom čoveku, da mu bude verna i podrška, a ne da se kojekuda smuca. Ovakve... ovakve za to ne znaju. Zavodnice, bludnice... pa samog đavola da oženiš, bolje bi prošao, no jednu... Ovakvu. A Ova... Ova je tipičan primerak crne udovice. Žalim unapred sve one koji će se nesmotreno u njenu mrežu uplesti. Često je majka s prezirom govorila o Takvim, a majka je uvek u pravu. Ne sećam se šta je govorio otac. Nije bio previše prisutan u našim životima. Mnogo je radio i putovao.
    Evo je, opet se kikoće i zabacuje kosu, namešta šiške. Sad će i karmin da popravi. Pa da, tako predvidivo. Eh, gde bih ja sad bio da mi nije bilo moje majke. Skrenuo bih potpuno sa pravoga puta, patio i ludeo od Ovakvih. Vrti pramen oko prsta i povremeno osmotri koliko je ljudi gleda. Poput prave plodne ženke širi mirise i okuplja kandidate. Gadi mi se. Pokušavam da ignorišem. Ustaje i smelim korakom odlazi do toaleta prolazeći tačno ispred mene, što me je u ignorisanju omelo. Kukovi u visini mojih očiju. U trenutku kad je napustila prostor, osetih olakšanje. Ma, iz svemira se vidi da je žena loša, s tom razglavljenom košuljom i ogromnim minđušama i punim krv crvenim usnama. Do toaleta je otišla verovatno samo zato da se pokaže, pa proparadira, u slučaju da je neki muškarac nije dovoljno dobro odmerio. Ubrzo se vraća i propuštam priliku da u miru odem kad već nisam mogao u miru da sedim. Uh.



    Kresnuo bih je.

 
objavio mazzapsycho u 21:35 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (33) | Posalji komentar
26/10/2007
Enjoy the ride


enjoying the train ride,
with the moonlight on my left
and the darkness on my right...
always somewhere in between,
the place where my soul dreams...
touching both sides...

With the Moonlight to guide U
Feel the joy of being alive
The day that U stop running
Is the day that U arrive
And the night that U've got locked in
Was a time to decide
Stop chasing shadows
Just enjoy the ride.


objavio mazzapsycho u 21:59 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (8) | Posalji komentar
3/10/2007
Bolje ikad, nego nikad... bolje nikad, nego prekasno.


Kakva ekspanzija!
Ovi lanci provociraju na produkciju, mada prete klišeizmom. (kako rogobatno zvuči ova reč, ne znam ni da li postoji...?)
Malo nategnuto, u zbun stanju, lack of inspiration... ali evo mojih 5x7.

Volim
1. Mesečasto maštanje
2. kad po Njegovom govoru tela prepoznam da me želi
3. The Cure, u ušima, stomaku, mislima
4. da posmatram ljude iz raznih uglova, u raznoraznim obličjima, ulogama i stanjima...i sklapam njihov puzzle
5. da nastupam

Ne volim
1. tvrdičluk
2. rastanke
3. rap/hip hop
4. biber
5. što najčešće ne mogu da kažem izvesnima: ''Odjebi!''

Ne znam (još uvek), a...
1. Francuski i Španski
2. da li sam donela prave odluke
3. kako da im pomognem da manje pate
4. da napravim origami ždrala
5. kuda idu divlje svinje?

Fascinira me
1. kreativnost
2. šizofrenija i još neke patologije
3. ''Besnilo'' - Pekić
4. osećaj dok plešem
5. jedna retka muška snaga... dobro, dve

Stid...?
Ne stidim se. Sebe.
Neke stvari nisam sebi još uvek zaista oprostila, ali ne stidim se.
Stidim li se drugih, drugog?
Ne. Crpi energiju i uzalud je. Not my responsibility.

Želim da uradim
1. da naučim slepo kucanje
2. da vidim Pariz
3. da smognem snage za ''Buku i bes'' - Fokner
4. nađem izazovniji i zahtevniji posao (workaholic, šta ću...)
5. da probam (skoro) sve sireve koji postoje (za one buđave nisam baš sigurna...)

Zahvalna sam
1. na zdravlju
2. porodici
3. na ljubavi
4. na mraku i svetlu u meni
5. jednom Oblaku u pantalonama.

Toliko.
Kasnim, izređaše se skoro svi...
A mogli bi i Lezz, Rudymnv, Foxy, Wall i Manu.

Hvala na pažnji.

objavio mazzapsycho u 15:58 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (42) | Posalji komentar
26/9/2007
My Moon My Man


pita me: si ti neka veštica?
povremeno, kažem.
moći ESP još i nekako, al' mi ti psihokinezički nikako ne idu. inače bih odavno razvedrila vremenske prilike.
ovako... danas je osećaj kao da su te ubacili u plastičnu, iznutra vlažnu kesu.
i zamisli - nisu uspeli da te slome.
nisu čak uspeli ni da te ovlaže.
ubacujem naizmenično, belo zrno, crno zrno, belo zrno, crno, belo.
ne grizem, zube čuvam za tvrđa vremena.
samo pritisnem slast na nepce, i prska sočno u svim pravcima, a sokovi naviru...
i čula se raduju.
sitne radosti. prskaju.
kao oni mehurići koji raspršuju energiju nervnog impulsa po CNS-u.
u stanju u kom se dve dileme, tri konflikta, i pregršt krajnje živopisnih emocija zakrče u ''uskom grlu''.
a materijal se gomila.
a od procesiranja ništa.
hm.
moglo bi nešto neželjeno prsnuti u jednom momentu.
vežbe disanja...? se ne preporučuju, jer se vazduh može piti.
da obaram sistem?... pre no što me obori.
A. se čudi što čitav dan po kući nosim nove dugačke zelene minđuše.
uglavnom zbog laganih staklenih dodira na vratu.
zamišljam, kako bi... kako bi bilo da si kamen.
ne misliš i ne osećaš. samo postojiš. na morskome dnu.
ljuljuškaš se, povremeno te talas pomeri, drugi te ponese do obale, treći te vrati na dno.
i postojiš.
ili kamen u kulu neku ugrađen. sa kosatom devom na vrhu ili elisama vetrenjače.
projekcije su beskrajne.
a i kamen ima prizvuk večnosti.
ovako, ništa nije zauvek. zauvek je samo kad umreš. a ni to nije sigurno. mada, ta pomisao stvara konfuziju.
''do not underestimate the power of your own''


bol je precenjena.

objavio mazzapsycho u 19:36 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (29) | Posalji komentar
20/9/2007
Supergirls just fly





A. Moanta
U can tell by the way she walks that she's my girl
U can tell by the way she talks she rules the world
...
and then she said
that nothing can't go wrong
when U're in love
what can go wrong?


objavio mazzapsycho u 21:40 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (16) | Posalji komentar
14/9/2007
Evil night together
    "Aaah…! Ovo čekam čitav dan!'', rekla je s olakšanjem i zadovoljstvom hitnuvši svojih crnih osam santimetara s nogu, na sred sobe. ''I onda kad mi neki muškarac kaže kako se opterećujem glupostima i trpim koješta bez razloga! Bez razloga?! A voli da pogleda i odmeri i telom odreaguje kad se namontiram, na visinu popnem, utegnem, skratim i izbacim, šminkom sakrijem, odećom (diskretno) razotkrijem! Baš bi reagovao da sam u stilu ofucane kućne haljine, dan-noć, u svim varijantama... da, reagovao bi. Sadržajem iz želuca! So, mani me te priče. ...'', brbljala je raspoloženo. ''Ipak, reci... da li bi me ti nazvao tipičnom ženom?'' Iako mi prva misao beše Nipošto, zastah za trenutak, jer je napravila pokret telom koji blokira posmatrača. Ne da se opisati. ''Dakle, često nameštam kosu, imam široke kukove i oko za detalje. Toliko. Tri mrve za identifikaciju sa ženskim svetom. Mislim, bar s nečim identifikaciju da imam. Dovoljno.'' Bosonoga, radoznalo razgleda prostor, komentariše, zapitkuje, odgovaram ili se osmehnem... a u glavi mi teče paralelan proces. Upijanja. Nje.
    Kako se samo lako oduševljava običnim stvarima, sitnicama, i provocira kod sebe taj jednostavan osećaj radosti koji traje i kontaminira druge. Zavalivši se u stolici kliza se po prostoru, i vrti u krug i smeje i uživa. ''Kaaako je dobro...! Je l' se igraš ti ovako nekad...? Vrtiš se, vrtiš, brže i brže, i pokušaš da zadržiš neku tačku, a ne možeš, jer se prostor oko tebe pretvara u šarene razvučene trake... zar nije zabavno?'' (Ta žena, na crnih osam santima je ponekad prava devojčica, ona što stoji u maminoj haljini i na istih tih osam, s biserima i raskošnim belim šeširom, koji joj pada na čelo, ispod kog izviruje i divi se svom nespretno stavljenom crvenom karminu.) ''Znaš kako se to zove? Nistagmus.'', rekla je ponosno.
    Spremio sam specijalnu kafu, s trunku više pene, ali nije smetalo. Sumrak je ušao u sobu i napravio atmosferu, uz unplugged D.Gilmore-a i konstante kvaliteta Wish U were here. U prvoj sekundi pesme pogledasmo se, naglo, uz osmeh i tišinu sve do poslednje sekunde. U njenim očima vidim sve. Dalje od slučajnosti. Dalje od sudbine, i istine. Njen pogled potapa, poput plime... Inače, kad je samo gledam, gotovo netremice, protestuje i glumi da joj je neprijatno. ''E nemoj da me fiksiraš tako.. opet zveraš... crvenim, sreća pa imam svetliji puder...'' i slično. Osim tada.
''Moram da idem uskoro, stvarni svet čeka na mene.''
''Gde žuriš?''
''Moram, dugo sam već ovde...''
''Šta znači 'dugo'? Vreme je tako relativno, iluzija...''
    I pričam joj. U ono što sumnja, ili ne veruje uopšte, ali pažljivo sluša, jer je zanimljivo i drugačije od njenog pogleda na stvari. A ona voli različitosti. O Univerzumu i kako je sve podešeno i kuda idemo i odakle smo došli. Osmehuje se i ne suprotstavlja. O jednoj poruci u boci koju sam, kad sam imao deset, pustio niz Dunav. I za koju se još uvek nadam da je u nečije ruke stigla. O kreativnosti, spavanju i slobodi. Da živiš po osećaju, instinktivno, da vežbaš svoja u evoluciji zarđala čula. Najednom, setivši se izgleda zaboravljenog... ''Pa, nisam ti pokazala šta sam kupila!'' Kao, napravih krug očima... ''Ne, ne! Ne pokušavaj da me nazoveš Tipičnom, znaš da ja uopšte ne volim šoping, ali otkrila sam to mesto, gde odeš i zavoliš ga! Tako su mi pričali i stvarno je istina!''. I sliznu sa stolice da se što pre pohvali. ''Vidi!''
    ''Lepa je'', rekoh kada je na telo prislonila malu crnu haljinu sa belim tačkicama i karnerićima, ''kao zvezdana noć.''
''Jao, jeste! Predivno! Sad je volim još više!''
''Al' moram da vidim kako ti stoji... ovako, nije potpun doživljaj haljine.'' ('Doživljaj haljine'. Slušaj me samo. No...)
''U pravu si.''
    I tu, pred mojim očima, brzo svuče košulju i spusti laganu suknju. Sevnu crna čipka oko onih širokih kukova. Progutah pljuvačku, ili je to bio samo glasan pokušaj gutanja. U šoku. Instinktivno, nema šta.
''Nemoj da gledaš...'', reče koketno i osmehnu se neverovatno bezobrazno.
Čuo sam. Ali nisam mrdnuo. I hteo sam. Ali nisam mogao.
Kad sam se pozvao, ko bi znao kako, već je bila na osmici i obučena, golih ramena i leđa na pola prekrivenih kosom, i... ''Kako izgledam?''
''Kao zvezdana noć...'', bilo je sve što sam mogao da kažem.
    Počela je da priča anegdotu iz kupovine, kako nije videla rajfešlus kad je probala, pa se grdno namučila da je obuče, što nije ništa u odnosu na to kad ja pokušala da je svuče, i kako je pala u agoniju, panično zaglavljena, misleći kako će do kraja života biti u istoj haljini, ako ne to, onda će morati na onu seljačku foru pred prodavačicama ''ostaću u njoj odmah, spakujte moju odeću''.
Opčinjen momentom, željom za dodirom, slatkim drhtajem njenim.
Ode.
Ponovo sam u kontaktu sa spoljnim svetom.
U mislima Meseca tiho se ogledam.

I wish U were here, there, everywhere…
Get this widget | Share | Track details
objavio mazzapsycho u 04:08 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (22) | Posalji komentar
31/8/2007
lullaby


spiderman is always hungry...
objavio mazzapsycho u 01:19 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (20) | Posalji komentar
29/8/2007
What else is there?
sablasniju kreativnost na delu nisam videla.

maštanje levitirajuće,
kuće putujeće,
korenje vitlajuće,
potkožne bube jurcajuće...

I am the storm
I am the wonder
And the flashlights nightmares
And sudden explosions

I don't know what more to ask for
I was given just one wish
objavio mazzapsycho u 01:10 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (8) | Posalji komentar
23/8/2007
Do U think U can tell...?


pst!
spavaš?
radiš?
maštaš?
gledaš?
ćutiš?
pričaš?
ležiš?
tražiš?
želiš?
sanjaš?

šapni mi.
objavio mazzapsycho u 18:26 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (24) | Posalji komentar
16/8/2007
Prsla
Najpre sam bila iznenađena.
Onda malo zgađena.
Potom me je obuzeo bes.
I na kraju shvatim da sam tužna. Baš.
I kao kružna lančana reakcija.
Again.
And again.
And again.
Iznova se iznenađujem, gadim, ljutim, tugujem...
Prvo opažanje, pa kognitivni proces, pa emocionalna reakcija i telesna.
Naprsla sam možda nedelju unazad. Kad se debela, otromboljena, duhom obolela šalteruša drala na mene, vređala me i pominjala porodicu, jer sam je uljudno pitala koji autobus ide za Nj. Ne u Srbiji, al' nedaleko od nje.
Tada još nisam pukotinu ozbiljno shvatala, oguglaš, jbg, prilepiš hanzaplast, onaj nepromočivi i furaj dalje.
No ni flasterčić nepromočivi nije svemoćan.

Kad sam ja postigla svoj mir?
Kad sam naučila da prihvatam stvari oko sebe.
Sećam se tog perioda jasno. Kako su grčevi u telu i dublje počeli da popuštaju, i povlače se, jedan po jedan.
Oslobađajuće.
I to je postalo relativno trajno stanje.

No, desi se nekad prsotina, pa jedan talas, opa još jedan, nismo ga očekivali...
Senzitizira me za desetku. Primitivizam, drskost, netolerancija.
I mržnja.
Toliko mržnje odasvuda u samo nekoliko dana.
Nad time tugujem.
''Kao što iz nas izlazi kultura, elokvencija, delinkvencija, nenasilna komunikacija...''
Kažem u sebi: ne verujem. Onda kažem i naglas.
Zapravo, sve znam. Al' uvek me neki novi element iznenadi.
Iziritira što ljudi nemaju osećaja za mesto gde u komunikaciji prestaje odbrana stavova, a počinje vređanje ličnosti. Šta je fer odnos, šta kritika na ponašanje, a šta otpisivanje bića.
Trajno mi produbljuje razočaranje u ljude.

Ovo je istinit događaj, od pre dan ili dva.

''Poštovani,
da li je Vaš apartman slobodan za period izmedju 01.09.2007 i 09.09.2007.
(8 noćenja, za 5 osoba).
Takođe bih Vas molio potvrdu za cenu navedenu na Internetu (80E za apartman).
Hvala unapred!
Srdačan pozdrav iz Novog Sada, B.''


A ovo je odgovor koji je dobio...

''Za ljude jest slobodno, za Ekavicu nikada?!? Zar misliš da smo zaboravili?!?
I ako se usudiš doći, pazi da se ne sretnemo! Moja klapa nije oprostila ni zaboravila mrtve!!
P.S. osim... ma ipak, ako si iz Novog Sada, onda ima nade, ako dokažeš da nisi Četnik, da tvoji nisu pucali na mene, onda... možemo malo i razgovarati! Samo to. Inače - neprijatelji smo barem 3 generacije!!!''

Ovo nije priča Srbi vs. Hrvati.
Ovo je priča o ljudskoj mržnji.
Tek da se prisetimo u kakvom (još uvek) svetu živimo.

U odličnoj knjizi koju čitam, jbn turbulencije, pad, pad, zašto baš sada...
Prve vesti: 387 poginulih u zemljotresu u Peruu... za svega par trenutaka...

Waterproof mascara. Right.
Prodavci magle.

Pita me A.: Šta ti je?
Ma ništa.
A daj, nešto jeste...
Ništa... zastrašujuće je koliko se energije troši na mržnju.
...
A. me gleda... A i Ozonska rupa se širi, je l' da..?
Jeste. Kao da to nije dovoljno.
Baš si lik, Kyma...  
Jbg.

Jbg.

objavio mazzapsycho u 20:51 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (17) | Posalji komentar
15/8/2007
A sad nešto sasssvim drugačije...
Da baš ovako izgleda histerija, po definiciji, ne bih rekla... ali to je manje važno. Ovaj tip je baš dobro odradio posao. Kad mu pred kraj spota poiskaču žile i oči i sve to... wau. Zar ne poželite to nekad, rage out all over the space... i da ričete, ričete iz dubine, celim telom...?
Inače, Muse, 7. oktobra u Areni, valjalo bi otići.

Ovo je za mog Cimera, koji je sada far far away...

Last chance to lose control.

PS. moj prvi You tube. Isn't it lovely...? ;)
objavio mazzapsycho u 19:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar
13/8/2007
Tokovi

Dok držim ti dlan na mišici osećajući il' priželjkujući trzaj napora i zadovoljstva od pre pesak vremena...

Dok mi kao slep dodirom sa dlana čitaš želje i ludo se prstima raduješ...

Dok ploviš mi leđima poput malog jedrenjaka obilazeći moja kičmena ostrvca...

Dok maštaš da postaneš lovac na školjke onim usamljenim svetlom u noći, zbog legende o jednom dragocenom biseru...

Dok ti usnama topim so sa trepavica, miruješ, bez reči, bez  daha...

Dok žmirkaš pred svetlucavim zrnom peska na mom kolenu ljubeći me naviše...

Dok nas zapljuskuju talasi strasti i nanose šareno kamenje iznenađenja...

Dok galopirajuća srca prave zaglušujuću buku u mislima, vazduh mi zapinje o glasnice u vrisak...

Dok tvrdimo da ovaj momenat postoji samo zbog nas, jer je to jedino logično objašnjenje...

Dok tonemo u san, kao kroz vodu, i sanjamo da vraćamo se postanku...

Dok u sebi tragam za najlepšim letnjim zvukom za tvoj bezbolan povratak u ovu realnost...

Dok me vodiš rukom u ruci, hodeći neprohodnim, bez sumnje da stići ćemo...

Dok u poteri za oblacima krotiš vetrove u povetarce za moju kosu...

Dok treperi suton u tvom oku, umorni osmesi daruju se sami...

Dok zajedno verujemo da je odgovor na onoj savršenoj liniji koja spaja dva prostranstva...

Dok mašemo pticama za srećan put, a one ritmično, uvežbano odmahuju kao u najboljoj numeri ptičijeg mjuzikla...

Dok me čvrsto i nežno obavijaš sobom i pokrećeš dugo u meni taloženo...

Dok dugo ćutimo i pogledom se volimo...

                                                         Tvoja sam.

objavio mazzapsycho u 15:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (20) | Posalji komentar
Creative Commons License
This work is licensed under a Creative Commons Public Domain License.