Prva jutarnja pitanja.....Šta smo noćas sanjali... Koliko se naši snovi ostvaruju... Da li su nam uopšte realna očekivanja bila kada smo crtali svoje mape uspeha. Čini mi se da u ovakvim snenim jutrima fali samo jedan osmeh.......i onda se lako snovi ostvaruju......

Skidam kapu slavnoj ruskoj diplomatskoj guji. Verujem da je mnoge škole izučio. Zavidim mu na tome. Ja sam samo ovu jednu. Životnu.

Silno je svoje veštine primenjivao u doba hladnog rata. Ja pak, svoje u doba hladnog života.

Verujem da je bio naočit dasa. Pravi Rus. Voleo je, cenim, toplinu svoga doma, gde nije morao da primenjuje taktike, strategije i kuje razne planove. Tamo ga je, pretpostavljam, čekao kutak njegovog pravog bića.

Ovde nije ruska klima. Ovde bršljen začas okiti kućerak. Pa mu se svi sa strane dive. A on, preplete zidove uzduž i popreko. Sakrije tajne odaje i utiša stanare.

Teško se, takav bršljen  u korenu seče.

Bršljen je to, zabrekao duboko u srpskoj zemlji. Osuši se poneka grana i opadne lisće. Tek toliko da stanari, u snovidjenju naziru sunčev zrak.

 Pa onda Gromiko, useljen i u takvu kucu, bistvuje decenijama posle hladnog rata, istim žarom.

Može li se rasterati mrak, kada su njegove vreže obavile svaki san?

Može li se prizvati sunce da obasja puteve onome koji je kadar za rad malog bisera preploviti okean?

 Treba li pozvati vetar, da pokrene ogolele grane?

 Da zaplešu, snene ?

Može li se dogoditi čudo?

 Da reči otope sante.

 Hoće li tada kraljici zablude u oku zasjati zvezda?

Carici iluzije ostvariti se san?

Možda će ptice prhnuti ka jugu?

Da li će sa sobom poneti zamotuljak tuge?

 Odneti ga, što dalje...

Na horizontu pretapaju se boje... Vapaj promiče po dalekim obrisima...  Čežnja se pretapa sa jecajem zvezda...  U daljini čuju se koraci... Možda ipak, neko hoda ka mojim mislima...

Valjda se čovek na sve navikne. Pa kada mu nešto ne ide, prosto pusti da ga reka nosi. Iako duboko u sebi ne želi da prestane da se bori. Nekako iz dana u dan spisak razloga postaje sve kraći i kraći. Ostaje samo da na dalekim obrisima potraži tragove svojih snova. Medju oblacima osmeh. U drvoredima nagoveštaj zagrljaja.

Još jednu neprospavanu noć u nizu pozdravilo je resko sunce iznad krovova Ciganmale. U ramovima slika cakli se jarko narandžasti odsjaj. Čini se da je proleće tu, ali na ivici pogleda nazire se sneg. Tamo, daleko u brdima, još je prava zima. Grad se polako budi. Pospani prozori stidljivo su počeli dan. Dečiji snovi još su zamršeni u jastučnicama. Tamjan je zamirisao i prva jutarnja kafa. Tetura se polako mart. Uskoro će i on proći.

Ramena me bole od tereta.Bol mi pritiska dušu i savija na dole.

Nestvarno dotiče stvarno. Pokušavam plivati. Da odagnam sve pokušavam.

Privijam te kao melem na ranu. Prijas tako čarobno.

Želela bih te dodirnuti umornog i pospanog.

Staviti jagodice prstiju na ramena i lagano skliznuti ka nadlakticama.

Da osetis nežnost koju ti želim dati. Isto onako kako i uzimam.

Lagano ispijajući kao gutljaj vina.

Docekati te, zagrliti i dotaknuti vrhom usana obrve.

Pa te pospanog smestiti u krevet i blagim pokretom prekriti ramena,

da se ušuškaš u snove i dišeš kraj mene.

Ako mi na njega miriše svaka misao,

mogu li poreći da ga volim?

Ako mi osmeh upliće u kosu,

mogu li se odupreti?

Ako se vidim u očima njegovim,

mogu li reći da je moj?

Vetar je prosuo  miris marta po sokaku. Otvorio je vrata duše, željne da iskaplje tragove davnog bremena. Kotrljaju se nade, ushićenja, očekivanja.

Na trepavice mu spustih usne, kao tiho prošaptanu molitvu. Znao je da ga volim. Znao je isto tako da mu to neću reći. Da ću samo jagodicama prstiju dodirnuti njegove veđe i tu sakriti uzdah. U dlanove ću skupljati svud okolo rasutu ljubav. Kao i onog dana kad su nam se pogledi sreli. Kao i one noći kada se tonovi pretopiše u vino, vino u strast, strast u nežnost, nežnost u beskraj... Kao i onog marta kada je i nebo imalo boju njegovih očiju u svitanja. Kao i sada... Zna on ono što mu prećutim. Osluškuje damare, ispija ih. Prosutu čežnju prigrli nežno. Donosi mir, krije me od vetra... Blagosilja me šapatom i čini sretnom.

Napolju je bilo hladno, a zvezdano. Pao je prvi sneg. Ušla je u prostranu sobu. Na malim oknima prozora magla. Odblesak vatre titrao je po brodskom podu, a senke su se poigravale po zidu. Skinula je kaput a iz crnila krzna i tvida izronio je mekani odraz svile. Zvuk saksofona provirivao je iza teških zavesa koje uokviruju prozore. Na stolu gomila papira sa samo par započetih rečenica  i odblesak toplote na rubu čaše. U vazduhu miris oporog vina, čežnje i narandži. Na podu jedan skliznuti šal....

muzika...

jedino sto me oplemenjuje ovih dana…

dani su hladni i sumorni…   

noci duge, besane… ljudi bez ideja…

sanjarim na javi…

prisecam se raznih situacija iz svog zivota…

nepozvani trenutci srece isplivaju odnekud….

kao prvi poljubac….

mozda ga se ne bih ni setila, da nisam tragajuci za nekim podacima

krajem oka na monitoru ugledala neobicno prezime…

toliko neobicno da me vratilo u 1983. godinu,

 jedan povratak sa planine,

jedan ovals poljubac,

jedan osecaj stida,

zbunjenosti,

zaljubljenosti…

dugo sam prikupljala fotografije sina Alena Delona,

 iz novina ….

podsecao me na njega…

             Dobro znam da se ne mogu mešati babe i žabe. To su nas i kao male učili. Ali, kad zbrojiš godine života iza tebe, kada počnes da listaš sve ono što čini tvoja sećanja, onda je i ta računica logična. Tačnije, da nije babe i žabe, možda ne bih sada ovo ni pisala.

             Možda ova priča ne bi imala smisla. A, možda i nema.

Reč je naime o mojoj babi i o, mislim, jednoj žabi. Nisam još uvek sigurna da li se radi o istoj malenoj životinjici, prošaranoj zelenim tonovima. Kada sam bila mala, činilo mi se da je to velika žaba. Sada, mislim, da je samo tako meni izgledala.

Žaba, ili žabe bile su stanovnici podzemlja ispod stepenišnog dela ulaza u kuću moje bake. Kao dete, plašila sam se tih stvorenja i oprezno se tuda kretala.. Naročito, u vreme kiša, kada ih je bilo moguće sresti. Uz otvaranje kišobrana, uvek je pogled bio prikovan za pločnik koji je napukao na spoju sa ozidanim stepeništem. Godine su prolazile, dolazili smo u tu kuću sve ređe i sve brže odlazili, poneti ‘’poslovima’’, ‘’obavezama’’. U dane kada se slavio sveti Luka, kada se lomila česnica, kada je valjalo napraviti generalku koju nisu baka i deda mogli sami. Žabe ponekad nismo ni primećivali. Bilo nam je bitno to kratko vreme, u povratku iz daljina, provesti kod dragih osoba i nakupiti u zagrljaj topline za ponovni odlazak na tuđe pragove. Deda i nana polako su otišli od nas, skromno kao što su i živeli. Bez velike najave, čini se jednostavno isčezli. Ostao je njihov topli dom, koji su godinama kućili.

Kada sam se sa svojim ćerkama uselila u tu kuću, primetila sam da u onu pukotinu na ulazu, pre kiše, odlaze neke žabe. Da li su to potomci žaba iz mog detinjstva ili neke nove, ne mogu sa sigurnošću reći. Da li se sve okreće i vraća na isto? Da li sam ja, ponovo, to maleno dete koje ih sa čuđenjem gleda? Jaz između pločnika i stepeništa je definitivno veći, ali mi ga s lakoćom preskačemo i živimo svoj život. Da li su i žabice došle na svoju dedovinu, da evociraju uspomene, da započnu neki svoj put i skromno i dostojanstveno, kao svoji preci tu žive?

Neznam, možda bi to bila lepa priča, koja, iako su izmešane babe i žabe, bar za mene ima smisla.

Sticajem čudnih životnih okolnosti svakodnevno provodim vreme sa prijateljicom iz detinjstva. Obe smo krenule iz ulice ’’Lajavih kontejnera’’, kako je prozvasmo nekada davno, prošlog milenijuma..... Štos je bio prihvaćen u društvu, zbog velikog broja pasa koji su vrebali prolaznike kraj kontejnera, te se nije znalo da li laju oni ili velike metalne kante nadžidžane kraj trotoara....

Možda se ne bi ni setile tog perioda naših života, da slučajno u trgovini ne naletesmo na prepoznatljiv artikal. Malo je promenjena ambalaža, ali keks na slici je definitivno ličio na onaj ’’Lilly’’ iz naše mladosti. Nasmešile smo se s nevericom i jedva čekale da dođemo do mog stana. Pronašla sam maleni oval, što mi je baka ostavila u nasledstvo. Poređah nekoliko redova beličastog simbola našemladosti..... Sitne trunčice prah šećera podsetiše me na sneg... na bakino dvorište, na dve breze, radost, blizinu reke, na pucketanje vatre u kaljevoj peći, na dečiju graju, na odškrinut prozor, starinski radio aparat, vruću gibanicu, na porodicu koje više nema...

Čini se mogla bih još mnogo toga prizvati u sećanje. Izvući iz dedinog ormara još poneki zagrljaj, suzu, osmeh, fotografiju... Zaobljeni parčići keksa naše mladosti imali su ukus sete, ukus mladosti, bezbrižnosti...

Mnogo toga ostalo je u vazduhu, između bakinog ovala i zalogaja.

Jednom sam napisala nešto što je imalo smisla, sad mi se čini da sam ponovo na početku... na početku potrage za smislom... zvučalo je dobro, no ponovo me vuče isto pitanje....čemu težimo uzaludno... pronalaskom nekog sličnog nama, ili smo u večitoj potrazi za samim sobom... 

ponekad mi se učini da odgovor znam, da bezuslovno mogu reći ko sam i šta mi to nedostaje... a opet, posežem rukama u daljine, u prazno...

ne, nemam dovoljno reči... hvalim se da jesu moje igračke i odista, mogu se poigrati njima i ispričati vam bilo koju priču, na bilo koji način, dok svoju,  još ne mogu ispisati....

poznavala sam čoveka koji je baratao rečima, kao vetar suvim lišćem.... premeštao ih iz kraja u kraj crteža, dodavao boje, tonove, toplinu... znao je, vraški uputiti reč... znao je šta treba podariti...maestro...

i tako kad god bih pomislila zatvorenih očiju, ostala bih bez daha, bez ijednog slova.... da li sam svoju reč tamo među njegovima zaturila... da li bih i drugome mogla podariti slovo... da li se prepadoh od spoznaje svojih slova u tim rečima... da li se uplaših sebe...

večita potraga... večito pitanje... za mene, ali i sve za  one u pokušaju....

Posle svitanja-

Ima li ičeg lepšeg od svitanja,

Kada se nebo otvori i pruži nam jutro na dar.

Od njegove bistrine, oči zasijaju.

Orose misli. Snovi oboje čežnjom.

I počne novi dan...

A sunce se, šeretski, krije iza oblaka.

Pa zarumeni obrise na vidiku, tek da potakne strepnju.

Da čarobna igra žudnje i strasti ne usahne...

Da iskre u očima i dalje cakle...

Da beskrajno putovanje kroz snove bude i na javi...

Ne razumem zbog čega mnogi muškarci misle da je dovoljno to što su muškarci. Zar oni nemaju osećanja, srce, dušu....

Šteta je što tako, u neznanju, mnogo propuštaju... Propuštaju da ih neko voli, da im se da..... Možda je to moderno, ove sezone...      

No, ja ipak više volem, one staromodne.... koji umeju, imaju dušu, koji su kadri pokazati, darovati.... da bi upravo tako i dobili darove ljubavi.