Sticajem čudnih životnih okolnosti svakodnevno provodim vreme sa prijateljicom iz detinjstva. Obe smo krenule iz ulice ’’Lajavih kontejnera’’, kako je prozvasmo nekada davno, prošlog milenijuma..... Štos je bio prihvaćen u društvu, zbog velikog broja pasa koji su vrebali prolaznike kraj kontejnera, te se nije znalo da li laju oni ili velike metalne kante nadžidžane kraj trotoara....

Možda se ne bi ni setile tog perioda naših života, da slučajno u trgovini ne naletesmo na prepoznatljiv artikal. Malo je promenjena ambalaža, ali keks na slici je definitivno ličio na onaj ’’Lilly’’ iz naše mladosti. Nasmešile smo se s nevericom i jedva čekale da dođemo do mog stana. Pronašla sam maleni oval, što mi je baka ostavila u nasledstvo. Poređah nekoliko redova beličastog simbola našemladosti..... Sitne trunčice prah šećera podsetiše me na sneg... na bakino dvorište, na dve breze, radost, blizinu reke, na pucketanje vatre u kaljevoj peći, na dečiju graju, na odškrinut prozor, starinski radio aparat, vruću gibanicu, na porodicu koje više nema...

Čini se mogla bih još mnogo toga prizvati u sećanje. Izvući iz dedinog ormara još poneki zagrljaj, suzu, osmeh, fotografiju... Zaobljeni parčići keksa naše mladosti imali su ukus sete, ukus mladosti, bezbrižnosti...

Mnogo toga ostalo je u vazduhu, između bakinog ovala i zalogaja.