Pitam se samo zašto mi toliko nedostaješ ... Zašto poželim samo glas da ti čujem, a hrabrosti nemam da te pozovem. Ne zato što ću se uplašiti tvoje hladnoće u glasu, već se plašim da me ne pogodi ono što duboko skrivam i potiskivam u sebi, a uvek ispliva na površinu čim ostanem sasvim sam. Bojim se onog divljačkog bola koji se pojavi kao posledica nedostajanja. Nije tajna da je sa tobom otišao veći deo mene, uostalom onaj čovek ne postoji više, taj je umro još onog dana kada si mi saopštila da odlaziš od mene ... Svoju suštinu spoznao sam samo sa tobom i znam da nikom nikada neću pripadati kao tebi što sam.
I opet je kao pre dok te nisam upoznao. Razne žene samo prolaze kroz moj život, zanesu se, ponadaju se. Kada shvate da im ne pripadam upadaju u očaj i nije stvar u tome, nego što ih ni ne registrujem. Kao da ni ne postoje. A ja više nemam pojma ni kome sam, ni šta sam pričao. Samo nebo zna da sam se gnušao tako da živim, da sam želeo da imam jedinu, da mi smisao života bude njen osmeh i njena toplina.
I zašto u nekim osobama vidim samo tebe? U mraku učini mi se tvoj lik, još uvek pamtim tvoju toplinu, ono što izaziva dodir tvoj i shvatim da jedino tebi pripadam po logici stvari. Ne, ne mogu da te zaboravim, a dosta je vremena prošlo. Sećam se svih trenutaka sa tobom. Svega. Dok stojim na crvenom, na semaforu, zagledam se u zgrade u kojima smo bili. Ovaj grad pretvorio se u noćnu moru, suviše me podseća na tebe.
I ne mogu da se otmem fascinantnoj sličnosti ove slike sa tobom, na koju sam sasvim slučajno naišao na netu. Da, da li je slučajno, ili ništa nije slučajno.
I opet je kao pre dok te nisam upoznao. Razne žene samo prolaze kroz moj život, zanesu se, ponadaju se. Kada shvate da im ne pripadam upadaju u očaj i nije stvar u tome, nego što ih ni ne registrujem. Kao da ni ne postoje. A ja više nemam pojma ni kome sam, ni šta sam pričao. Samo nebo zna da sam se gnušao tako da živim, da sam želeo da imam jedinu, da mi smisao života bude njen osmeh i njena toplina.
I zašto u nekim osobama vidim samo tebe? U mraku učini mi se tvoj lik, još uvek pamtim tvoju toplinu, ono što izaziva dodir tvoj i shvatim da jedino tebi pripadam po logici stvari. Ne, ne mogu da te zaboravim, a dosta je vremena prošlo. Sećam se svih trenutaka sa tobom. Svega. Dok stojim na crvenom, na semaforu, zagledam se u zgrade u kojima smo bili. Ovaj grad pretvorio se u noćnu moru, suviše me podseća na tebe.
I ne mogu da se otmem fascinantnoj sličnosti ove slike sa tobom, na koju sam sasvim slučajno naišao na netu. Da, da li je slučajno, ili ništa nije slučajno.
