... sam se nadao da ces mozda ovde svratiti. Procitati. Saznati da jos uvek mislim na tebe. Mozda mi poslati poruku neku na PP ... Nisam siguran ni da si primila sms za rodjendan juce. Mozda ni ne koristis vise taj broj. A ne smem da te nazovem, jer ne bih da ispadne da te uznemiravam. U izvestaju sa Statcountera ne mogu da vidim da li si mozda ovde bila ...
Cudno ... kako jos uvek sve tako zivi u meni ... a najvise tvoj osmeh. Njega ne mogu da zaboravim. Cesto mi se pogled zakuje za neku osobu koju slucajno sretnem, a da onako sa ledja lici na tebe ... Srce samo pocne brze da tuce i molim Boga da se ne okrene, da joj ne vidim lice, jer onda bi shvatio da to nisi ti. Bar znam kako izgleda kad nekog zaista volis, koliko je to jako. Sad razumem i one silne romane napisane, koje sam sa osmehom ostavljao govoreci: svasta.
Zapitam se ... imas li jos nesto od mene. Cuvas li to. Nosis li. Ili si sve pobacala. Zapravo ... zapitam se, jesam li zaista nestao iz tvog zivota, secanja i da li zaista niceg nije bilo medju nama ...
A kad se samo setim ... tvoje glave naslonjene na moje rame. Tvoja ruka u mojoj ruci. Tvoj pogled ociju upijenih u moje. Tvoja ruka na mom potiljku. Kako sam samo bio tvoj. Samo tvoj.
... da znam gde si i kako si ... da li si srećna i zadovoljna. Kako su klinceze ... zapravo ... voleo bih da sam neki deo tvog života. Ti još sasvim si sigurno deo moje svakodnevnice. I sam se čudim tome. Nisam ni slutio da ćeš toliko živeti u meni i da mi toliko značiš. Sad šta je tu je, od sebe pobeći ne mogu.
Uzalud te tražim ovde, nisam ni siguran da li uopšte pročitaš neki red. Čuo sam gde si, a pretpostavljam i sa kime si. I nadam se da si srećna. Zapitam se samo da li se ponekad setiš ... osetiš li ponekad ono što se dešavalo ... U meni još uvek sve je kao pre. Znam da je patetično. Jače je od mene.
Vreme bez tebe je ... jednostavno kao gubitak vremena. I nista tu ne mogu, moram se nauciti ziveti sa amputiranim delom duse. Supstitucije ne pomazu, sve je bledo. Samo ti postojis, kao pecat urezana u sustini. Nemocan sam nasuprot toga.
I volim te ... jos uvek, kao i pre. Jedina. Zekane.
Budim se u tuđim krevetima, grle me tuđe ruke, živim neki tuđi život. Ovaj zasigurno nije moj. Trgnem se iz sna, kraj mene uspavano telo neke žene, pokrivam nage delove tela, kao kriminolozi kada na kraju istrage pokrivaju leš žrtve, ne želeći valjda da gledaju više. Sedam na rub kreveta i spuštam svoju glavu u svoje dlanove, dok mi prsti kroz kosu prolaze. Koja li je ovo po redu, pokušavam da se setim. Kako izbrojati, kad odavno prestalo je brojanje. Na mobilnom se nižu poruke izneverenih žena. Izbor iz ponude ionako se vrši hirovito, ne vredi im pozivanje na osećanja, ne poznajem više tu pojavu. Ona pripadaju još uvek ... Nasmešim se. Da. Obavezno se setim tada tebe. Razmislim da ipak još uvek ostajem tvoj. Nedostaješ mi, opet.
Vreme prolazi, nižu se žene, njihove kletve, a moja duša još uvek kraj tvoje je.
A od tebe ni glasa ... To je ono što najviše boli. Da sve kao da nije postojalo.
Pitam se samo zašto mi toliko nedostaješ ... Zašto poželim samo glas da ti čujem, a hrabrosti nemam da te pozovem. Ne zato što ću se uplašiti tvoje hladnoće u glasu, već se plašim da me ne pogodi ono što duboko skrivam i potiskivam u sebi, a uvek ispliva na površinu čim ostanem sasvim sam. Bojim se onog divljačkog bola koji se pojavi kao posledica nedostajanja. Nije tajna da je sa tobom otišao veći deo mene, uostalom onaj čovek ne postoji više, taj je umro još onog dana kada si mi saopštila da odlaziš od mene ... Svoju suštinu spoznao sam samo sa tobom i znam da nikom nikada neću pripadati kao tebi što sam.
I opet je kao pre dok te nisam upoznao. Razne žene samo prolaze kroz moj život, zanesu se, ponadaju se. Kada shvate da im ne pripadam upadaju u očaj i nije stvar u tome, nego što ih ni ne registrujem. Kao da ni ne postoje. A ja više nemam pojma ni kome sam, ni šta sam pričao. Samo nebo zna da sam se gnušao tako da živim, da sam želeo da imam jedinu, da mi smisao života bude njen osmeh i njena toplina.
I zašto u nekim osobama vidim samo tebe? U mraku učini mi se tvoj lik, još uvek pamtim tvoju toplinu, ono što izaziva dodir tvoj i shvatim da jedino tebi pripadam po logici stvari. Ne, ne mogu da te zaboravim, a dosta je vremena prošlo. Sećam se svih trenutaka sa tobom. Svega. Dok stojim na crvenom, na semaforu, zagledam se u zgrade u kojima smo bili. Ovaj grad pretvorio se u noćnu moru, suviše me podseća na tebe.
I ne mogu da se otmem fascinantnoj sličnosti ove slike sa tobom, na koju sam sasvim slučajno naišao na netu. Da, da li je slučajno, ili ništa nije slučajno.
