imanema - - BlogOye!

EVO OD MENE JOS JEDAN CHAIN LETTER. OVOGA PUTA VREDAN SVAKE PAZNJE JER MNOGO GOVORI O PRIMAOCU, ALI I POSILJAOCU. PA, GURAJTE GA SVIMA ZA KOJE CENITE DA SU VREDNI.

CESTITKA NASOJ GENERACIJI

Ne verujem da smo uspeli!

Prema onom sto kazu danasnji pravnici i birokrate, svi mi koji smo bili

deca u 60-ima, 70-ima i ranim 80-ima, verovatno ne bi trebalo da smo zivi.

Deciji kreveti su nam bili obojeni vristecim bojama na bazi olova!

Nismo imali zastitne poklopce ili brave na flasicama lekova, vratima i

ormaricima, a kada smo se vozili na biciklu, nismo imali kacige.

Da ne spominjemo rizik kad smo autostopirali...

Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojaseva i vazdusnih jastuka.

Pili smo vodu sa cesme u dvoristu, a ne iz flase.

UZAS!

Jeli smo kolace, hleb i mast i pili gazirana slatka pica, ali nikada nismo

bili debeli, jer smo se stalno igrali napolju. Delili smo jedno gazirano

pice sa cetiri prijatelja, iz jedne flase, i niko od toga nije umro.

Provodili smo sate gradeci male automobile od raznoraznih otpadaka i onda

se spustali niz brdo, da bismo tek onda otkrili da smo zaboravili na

kocnice!

Nakon sto smo se nekoliko puta zabili u zbunje, resili bismo smo problem.

Otisli bismo smo od kuce ujutro i igrali se po ceo dan, vracali smo se kuci

kada bi se napolju upalila ulicna svetla.

NISMO IMALI MOBILNI.

Nezamislivo!

Nismo imali Play Station, Nintendo, X- Boxes, video igrice, 99 satelitskih

programa na televiziji, filmove na videu, surround sistem, kompjutere ili

Internet chatove.

Imali smo prijatelje! Izasli bismo iz kuce i nasli ih.

Igrali smo izmedju dve vatre i ponekad bi nas lopta stvarno zabolela.

Padali smo s drveca, znali smo da se posecemo, polomimo kost ili zub, i

zbog tih nesretnih slucajeva nije bilo nikakvih sudskih tuzbi.

To su bili nesretni slucajevi. Niko nije bio kriv osim nas.

Tukli smo se i udarali jedni druge, dobijali modrice i naucili kako da ih

prebolimo.

Izmisljali smo igre sa stapovima i teniskim lopticama, i iako nam je bilo

receno da ce se to dogoditi, nikome nismo iskopali oko.

Vozili smo se na biciklu ili prosetali do prijateljeve kuce, pokucali ili

pozvonili na vrata, ili samo usli i igrali se sa njim.

Nisu svi drugari ulazili u ekipu.

Oni koji nisu, morali su da nauce da se nose sa razocaranjem.

Zamislite samo to!

Nasi postupci su bili samo nasi.

Posledice su bile ocekivane.

Sama zamisao da nas roditelji vade iz nevolje ako smo imali problema u skoli

ili sa zakonom bila je nezamisliva.

Oni su ustvari podrzavali skolu i zakon.

Neverovatno!

Ova generacija je proizvela neke od najboljih preuzimatelja rizika,

resavatelja problema i pronalazaca, IKADA

Imali smo slobodu, neuspeh, uspeh i odgovornost i naucili smo se sa tim

nosimo.

I vi ste takvi.

Cestitamo!

Molim Vas da posaljete ovo drugima koji su imali srecu da kao deca odrastu

pre nego sto su neke druge stvari regulisu nas zivot.