KAPETANE MOJ

Vetj dugo me pushtash gledat` niz puchinu

I proklinjat` sretju koju more nosi

Darujutj` mu puste i besane notji

Gde mi tuga plete svud srebro po kosi.

Kapetane moj!

Znam tebi je more prva ljubav bila

A ja sam tek bljesak znachila u mraku

Da bih kad se magla ispred broda digla

Ostala k`o pjena na njegovu tragu.

Kapetane moj!

I starim tako sama od krova do broda

U zzelji da te zagrlim, izljubim

Iako dobro znadem da svakim te danom

Sa brazdom broda nepovratno gubim.

A kad se bez zzelja doma k meni vratish

Toj poslednjoj luci shto te mirno cheka

Ni spaziti netjesh da uz tebe nije

Ona mlada zzena vetj starica neka.

Kapetane moj!

I ONDA SE ZAMISLIM... RAZMISLIM I PREPISHEM CITAT KOJI OSLIKAVA NEKI MOJ STAV

...Kraj nje koracha chovek koji je sa njom proveo chitav svoj zzivot. On se sa njom shali, smeje, prepire... Svadja se. Brine. Pomazze joj. Savetuje. Slusha savete... Ponasha se kao da se na njegovoj izabranici nije dogodila nikakva promena.

On promene uistinu i ne vidi jer je poshtuje - poshtuje sve zzrtve koje je za njega uchinila i sve porode koji su je zarad budutjnosti i unazadili. I unakazili. Uistinu, ona za njega ostaje onakva kakvu je pre mnogih decenija upoznao, odabrao i pridobio za zajednichki zzivot...