Kao retko kada ranije krenuo sam na putovanje ne uspevajutji da samom sebi docharam shta da ochekujem. Jedina svest koju sam uspeo da prepoznam bila je dechija emocija da se veoma radujem.

Zzestoko hladna notj, voz – koliko da se ne zarazim – chist, Dzoni, Djole i Josipa lutaju kroz ushi i trazze da ih primetime samo…

Sive tjelije mislima zaposednute putuju sa mnom: Shta tju natji tamo? Shta tju natji tamo? Shta tju natji tamo???

Jastuk neudoban u vrazzju mater teshko uz potiljak prijanja… Ispunjeni svi uslovi da i zzesshtje od ovoga opsujem . Ipak, uz vatru zzelje da upoznam, otkrivam i potvrdim vladala je tinejdzzerska vizija da se mnogo, mnogo  radujem.

Tako u radosti  zrak sunca mi se kroz prepreke do chela probi. Najtishe napustim kupe da saputnike ne prenem iz sna… Napunim plutja neprijatnim reskim dahom koji zadovoljava… Shuma, kamen, tunel, kamen, shuma, tunel, tunel, shuma, tunel, kamen…

Tamo je sve blizze – sve sam opteretjeniji pitanjem da li je kreirana fantazija prava.

I dan i po tamo je bilo tu… Ii sam ja bio tamo mozzda? Svejedno.

Ishlo je nestavrno lako – upoznajem otkrivam, potvrdjujem… Stichem utisak da i osvajam. Staklene sharenice mozaika uspeshno pronalaze mesto i bez muke se pakuju samo.

Temeljno izvagan oset zrelog choveka – iskreno se radujem.

Negde sam gledao masku, a onda i razgoljenu srzz i iskon istine…

Rasudjujem – bojazan je stanovala tu i vremenom se sklanjala pod naletima oslobodjenosti… Pa nestala potpuno u poprskanom popodnevnom hodanju i ispijanju kafe – shvatio sam u onim retkim momentima kad smo tishinu pustili da sheta sa nama…

Prepun dragosti tvrdjavici hrlim sretan shto sam gajio lepotu iskrene radosti…

Upoznavao, otkrivao, potvrdjivao… U enormnim kolichinama za prekratko vreme…

Hvala drago bitje…