Josh boli... I dalje je prazno... Mnogo prazno... Ne prolazi... Proslo je sest meseci od kada Drazen Jeolvac nije vise sa nama. Sklopio je svoje oci... Udahnuo poslendji put... I otisao... Tog 20. marta. Neki se siguran sam secaju...

Zbog postovanja i zahvalnosti koju mu dugujem za ovo sto sam postao i danas pisem o njemu.

Ne bih da se ponavljam, ali kratko Drazen je imao ulogu vaspitaca kroz vreme kada je pubertet najvise drmao. Hocu da kazem da sam kopirao njegove forice, uzivao u nekim stvarim akoje je on preporucio... A onda smo nekako zajedno odgajali decu. On svoje, ja svoje... Zapravo zajednicki... Imao sam neophodan oslonac kada mi je bio potreban. Svasta smo prosli zajedno... I tako... Nedostaje mi... I sve mi se u stomaku skupi i vristao bih najradije kada slucajno naletim na neke fotke... Onda krene lavina da se razvija... I mnogo mi nedostaje... I eto... Sest meseci... Pola godine... Nema ga... A sve mislim tu je... Samo je negde otisao... I vratice se...

E onda proradi svest... Znam da nece... I onda sam sjeban... Maksimalno...

I nista...

Ovo je za tebe Drazene... Za sve sto si pruzio i sto si ucinio u mom odrastanju i lepom delu mog zivota...

Pozdravljam te...