Ponovo sam sludjen. Novo iskusenje. Vecita borba. Vidim joj u ocima gorucu vatru. Sve mi jasno. Savrseno razumem poglede i gestove. Kako da ne ispadnem skot? Da cutim i pravim se lud – ne izgleda mi posteno… Da joj direktno kazem da sam nedohvatljiv – ne mirise ukusno…

Premlada je… Naivna… Idelizovala me je… Napravila neku sliku… I jasno joj obrazi porumene kada samo prodjem kraj nje.

Opet sam pogresio… Nije trebalo da budem opusten i otvoren. A ne umem da budem neko drugi.

 Oni koji se ovde normalnim nazivaju gledaju me u cudu. ``Zar je moguce da ne primecujem? Mala je gotova, covece. Mazno si je… Sta cekas?``

Pravim se lud… Ne odgovaram na prozivke… Sve u zajebanciju okrenem. A oni me opet gledaju u cudu. ``Nema sanse sa cu joj oprostiti``.

E, zemljaci nemam joj sta oprostiti. Nikakav greh nije pocinila. Cak je slatko to sto joj se desava. Slatko i tesko u isti mah.

I onda opet kljucno pitanje. Sta da radim? Kako da ne povredim to naivno srce. Da ga pustim da se hladi. Da odradim ulogu skota na neko vreme? Ne mogu to. Nije OK. Nemam resenje. Prosto nemam. Ne vidim ga i ne uspevam ga smisliti. A vreme ide. Gledam joj u ocikma gorucu vatru. Nevesto pokusava da zapocne konverzaciju… Zacuti kad god prodjem pored nje. Toboz se zamisli. Ne zna sta je ono htela da kaze.

I opet odcutim. Ne znam sta da kazem. I idem dalje… Nadam se da ce se pojaviti neko vredan i dodirljiv za nju. Ja sam daleko. Mnogo daleko. Pola njenog zivota daleko…

Srecu joj zelim… Iz casa u cas.