Kissa. Polivala je jucce. Ostadoh suv!

Lagano s posla kuci. U susret mi mile. Neki. Ccudni. Uglavnom vodechi likovi srpskog niskobudzzetnog filma ``Kupam se jednom meseccno`` s radnim naslovom  - ``Trebalo ne trebalo``. Uglavnom kazzem. Videh i gospodju. Full doterana. Ponosna. Uzdignuta ccela. Kraj nje. Dete. Sin, pretpostavljam. Mozzda 13, 14 godina. Nosi zastavu. Plavu. I kisne. Ja. suv! Znam. Dala mu motku sa krpom u ruke. Da oseti i on. Ssta znacci raditi.

Oko mi kaze. Ima tu jos zastava. Plavih. I crnih. Sa mrtvacckim glavama. Uf. Boze saccuvaj. I sve u rukama. Onih ccudnih. Ssto kisnu. I mile. Mokri. A, svi nasmejani. Stotinjak vilica = 32 zuba. Optimisticno. Kisnu. I smeju se. Nose zastave. Ja i dalje suv.

Nije im jasno. Em idem u kontra pravcu. Onako. Kroz njih. Em su oni mokri. Ja. Ne. Vidim da im nije jasno. Nissta bass. Ali su tu. Mile. Onako ccudni. Mnogo ih je. Tih ssto im nije jasno. Nissta. A, ja. Suv. I sve znam. Gleda me sa bilborda. I bandera. Onaj dasa. Kazze da je... Na mojoj strani. Nisi majstore. Ne. Na mojoj. Zato i ne kisnem. Moja strana je druga.

Ja zivim na sunccanoj strani. Ulice. Beograda. Srbije. Na sunccanoj strani mozga!