Juce, prilikom prepodnevne setnje ulicama naseg naselja i uzivanja u lepoti koju nam je donosilo sunce, kao grom iz vedra neba, sevnulo je pitanj emog starijeg andjela:

``Tata, a jel` mozemo da uplatimo neki tiket u kladionici?``

Brzo sam skapirao da odgovor mora da bude veoma precizan, na ovako precizno pitanje.

- Moze. Reci mi samo sta bi to odigrao - rekoh i od tog momenta upadoh u dilemu da lli sam ispravno postupio (vecita dilema kad god su deca u pitanju).

I onda je kao iz rukava istresao sta on to misli. Uz par smernica sa moje strane (kasnije se ispostavilo da nisam bio u pravu) odigrao je tiket za 30 dinara.

Moguci dobitka - 120 dinara!!!

Lagano sm mu rekao da mislim da eventualna zarada od 90 kinti i nije nesto, ali sam opet upao u dilemu (mogao bi da pomisli kako igra da bi zaradio, a to nikako ne valja), pa sam brze bolje pricom pokusao (i valjda uspeo) da mu objasnim da taj tiket ne znaci da on moze sam da igra i da bi bilo lepo od njega da pita nas starije kada moze da odigra po neku utakmicu. Srecom sva fudbalska prvenstva se blize kraju, pa nece imati bas mnogo prilike da se nalozi. U svakom slucaju jutros smo podigli 120 dinara i njemu je bilo super.

A ja ostadoh u dilemi.