- Vino?

- Zasto da ne - svojim odgovorom B. je otvorila vrata dalje komunikacije za J.

- Za prijatelje sam J.

- B. Drago mi je.

Mislim da je meni mozda i draze protutnjalo je kroz glavu J.

- I meni. Zaista mislim to. Zelis li nesto da gricnes?

- Vino je sasvim dovoljno, hvala.

OK. Idem po pice. Bices tu kada se vratim?

- Ako ne odes po pice smatracu da si me prevario i da ti je ponuda bila samo izgovor da stupis u kontakt sa mnom. A ako odes, mozda me i ne zateknes. Preuzmi rizik... Ili ponesi teret cinjenice da si izgovorio smisljennu laz da bi prisao nepoznatoj?

Obori me s nogu u tri minuta - opet su se misli rojile sivim celijama J.

- Ja se bas ne snalazim najbolje u ovome i nikada nisam nacinio korak slican ovome. I sad si me skroz zbunila. Posto te nisam ponudio picem samo da bih ti prisao sad idem po isto. Mislim da je izbor siri od vina, pa ukoliko zelis nesto drugo - reci. Vino mi je izgledalo najprikladnije za datu atmosferu. Ali, izbor onoga sto ces popiti treba da bude tvoj.

- Ti stvarno nisi bas vest u ovim situacijama. Kada pridjes i ponudis pice, mojeje da prihvatim ili odbijem. Dame veruju da muski umeju da izaberu pravu stvar. Dakle, verujem da cu popiti vino.

- Nadam se da ces biti tu i kada se vratim. Ne bi mi prijalo da ispijem duplu dozu vina. Bojim se da ce i jedna uticati na moje ponasanje.

J. odlazi uz neverovatan poriv da se okrene i pogleda da li je B. tu. Ali odlucio je da to ne ucini. Necu popustiti, razmisljao je. Sta mi se ovo desi. Ne znam da mi se ikada iko svideo tako na prvu loptu. Mozda bi trebalo i da me bude strah.

- Dve case vina molim. Crnog i suvog. (Negde je cuo ili procitao da se to vino donosi dami za prijatno vece)

Siroki osmeh, blistavo beli biseri izasli su pred njene oci. I odsjaj istih u casama sa crvenom tecnoscu. Nije umela sebi da objasni zasto je prihvatila pice od potpunog stranca. Nije joj bilo jasno sta je to vuklo da ostane. Uz dublje razmisljanje dosla je do cinjenice da nema pojma ni kako se zatekla na ovom mestu. Cekaj malo, padala je kisa. Niodakle. Samo se srucilo. Kao iz kabla. Pa, da pobegla je u prvi lokal. Da bude na suvom i saceka razvedravanje.

- Izvoli. Lepo je sto si jos tu.

- Hvala.

Otpili su pomalo. On je pokusavao d iz gomile misli izabere najprikladniju kojom bi nastavio komunikaciju. Sve mu je zvucalo glupo, a morao je nesto da kaze. Pod hitno. Par sekundi njemu je izgledalo kao dan.

- Da li si cesto ovde? Ja sam pobegao od kise i prvi put se nalazim u ovom lokalu.

- Isti slucaj. (Glupaco jedna. Ne komuniciras tako sa nekim sa kim zelis da nastavis pricu. Tako se odbija, odmah je cula glas u glavi)

- Kada sam trcao ulicom i uleteo ovde, proklinjao sam nebo i ovaj pljusak. Ali, sada mi postaje drago sto su me vremenske prilike uvukle ovde. Kako se ovo mesto uopste zove?

- Ne znam. Prebrzo sam uletela unutra da bih registrovala naziv lokala.

Majku mu. Ne bih da lupim neku glupost, a siguran sam da ce mi se bas tako nesto desiti. Na casama pise ``usual way``. Mozda je to ime lokala. A mozda je i neki proizvodjac casa. Lupicu, pa sta bude.

- Usual way. Tako pise na casama. Moglo bi to biti ime lokala.

- Moglo bi. I ako jeste nikako ne prilici ovoj nasoj prici, jer ja nisam iz ove price i nista mi ovo nije uobacijeno.

 - Slazem se. poptuno. Mnogo sam zbunjen. Pomalo me je i strah. Ne umem da funkcionisem u ovakvoj situaciji. A, nekako mi je lepo ovde. Sa tobom. Osecam poriv da saznam sve o tebi.

- I ja se bojim. Da ne zabrljam. Jako ti je ovo vino.

- Ne znam koje je. Ne pijem. Ni to mi nije usual way. Nista mi nije uobicajeno ovde. Voleo bih da te upoznam sto bolje. (Sta sad izgovorih, grom me ubio. Odakle mi ovo izlete. Nije da nije istina, ali otkud ovako s` neba pa u rebra)

- Sad se jos vise bojim. Nekako izgovaras reci o kojima mislim. Bas me je strah od ovoga. Nekako je creepy.

- Kisa staje. Vino sam jedva popio. Zelis li jos neko pice? Ima li sanse da te ponov vidim?

- Ne znam sta da kazem. Stvarno si me nekako uplasio. Osecam se cudno. Ne mogu pice. I meni je bilo previse. A, kisa je stvarno stala. Mozda bi trebalo da odemo odavde. Mozda je u ovom mestu nesto sto uvlaci neprijatan osecaj u mene.

- Da promenimo lokal?

- Ne, nisam tako mislila. Na koju stranu ides.

- Tu tri ulice nize sam parkirao auto. A, onda idem ka ledenoj hali.

- Ledena hala? Idem u tom pravcu. Ali, hajde oticicemo zajedno do parkinga. Ne znam hocu li imati snage da se usudima da udjem u auto sa tobom. Nesto mi se gadno kuva po stomaku. Kljuca.

- OK. Idemo do parkinga. Daces mi broj telefona?

- Stavljas me pred svrsen cin. Ne znam ko si i ne znam kakav si. A opet zelim da te sretnem jos koji put. A, da das ti meni broj telefona.

- *******. Evo mog auta. Kakva je odluka? Upadas?

- Ne. Zvacu te. Obecavam. Reci cu ti nesto mnogo jako, ali tako mi izgleda. Cini mi se da bih mogla da se zaljubim u tebe. Neprijatno mi je i izvini sto sam to rekla ovako direktno. To je istina i morala sam da je podelim sa tobom. Idem sad. Lepo je sto sam te upoznala.

- Necu te prisiljavati na bilo sta. Udarila si istinom i vracam istom merom. Osecam da bih voleo da ne odes sada. I strah me je da neces pozvati. Mislim da delim tvoja osecanja. Potpuno sam sludjen i potrebno mi je da se sredim. Radujem se tvom pozivu. Cao.

Okrenuo je kljuc, dao gas, svirnuo u znak pozdrava i otisao gledajuci jos nekih dvadesetak metara u retrovizor. Stajala je tamo devojka koju do pre sat vreemna nije poznavao, a sada mu je pomutila razum. Osecanja su navirala kao sumanuta. Da stanem, okrenem se i vratim po nju. Ne zelim da je pritiskam. Verujem da je zbunjena jer je i meni sve ovo cudno. Vozim kuci. Valjda ce nazvati.

A B. je stajala jos par minuta na istom mestu. Bez snage da pomeri stopala. Crvenela je sama od sebe i stiskala u ruci ceduljicu sa brojem telefona. Sta da radim - pitala se. Da li je ovo sto osecam samo nalet nekog emotivnog ludila ili tako izgleda kada nadjes ``onog pravog``. Nisam to nikada osecala. I onda je otisla.

Oblaci su se potpuno povukli. I nebo je primilo lepu boju. Noc purpura. Sve je mirisalo na lepotu. I tek olistalo drvece i pomorandze iz prodavnice pored koje je prolazila i sveze samlevena kafa. Stigla je kuci. Jos ispod tusa dok su prijatne kapi klizile niz nju, odlucilaje da pozove.

I on je stigao kuci. I ispod tusa dok su prijatne kapi klizile niz njega osluskivao je da mu telefon ne zazvoni.

Sutradan, posel teske noci krenuo je na posao. Nije se javila. Ako, dacu joj vremena koliko misli da joj je potrebno. Bas mi je stalo da nazove - mislio je, dok su drvoredi prolazili pored njegovog automobila.

Ona je uzela slobodan dan. Javila je direktoru da se prehladila od sinocnjeg pljuska. Ni oka nije sklopila. kamencina u stomaku postala je nepodnosljivo velika i stalno je podsecala da je tu. Uzela je telefon, okrenula broj.

Dugo zvono, pa jos jedno....

Bas je zakljucavao auto kada je zazvonilo. Neka bude ona - pozeleo je. Iskopao aparat iz futrole i video da ne poznaje broj. ONA JE.

- Dodji da pricamo o svemu - cuo je glas koji je zeleo da cuje.

- Kada? Gde?

- Sto pre mozes. Ovo je adresa. Puci cu.

- I ja cu. Stizem.

Veza je prekinuta. Bira broj svoje firme i javlja da se prehladio od sinocnjeg pljuska i da bi bilo dobro da odlezi koji dan. Dobija slobodno.

Vozi kao sumanut, ali krajnje pazljivo. Stize do njene zgrade. Liftu je bilo potrebno milion godina da sidje. I jos milion da stigne do odredjenog sprata.

Pritisnuo je zvono. I odmah je cuo kljuc koji otvara velika vrata.

Stajala je pred njim. Ista kao sinoc. Zeleo je da zna sve o njoj, bas kao sto joj je to i rekao.

- Udji. Sto pre. Izgore sve u meni.

- Istu vatru gajim u svojoj utrobi. Sta se ovo desava?

- Ne znam. Samo mi pricaj bilo sta. Cini mi se da je tako lakse. Samo kad si tu.

- Slusas muziku? Da li je ovo omiljeni bend? Kakav stih.

``ZELIM DA TE LJUBIM OVU NOC...``

- B. pomerila si me iz temelja.

- I ti si mene. Stih je stvarno savrsen.

Poljubac. Dug i vreo. Rasturajuci bol u stomaku. Utrnule ruke. Prijatna jeza pod kozom. I muzika je stala. Napravili su samo par koraka do kreveta. Spustili svoje telo, jedno jedino i ponovo poljubac. Istog intenziteta. Epicentar u dusama.

#######

Nekoliko godina kasnije sve je postalo USUAL WAY.  Znali su da je to normalno, ali i dan danas pate za prvim danima poznanstva. I redovno hodaju po kisi, pa ma kako jako padala. Jer kad ona prodje ostane ono lepo purpurno nebo.

This is the end.