Posveticu ovaj 169. post bas Tebi. Ne, ne, ne Vama gospodine u prvom redu, vec Njemu, onom gospodinu u poslednjem redu koji skupljen u jakni skupoga stofa, opusteno zavaljen sedi i ceka, da mu posvetim ovu predstavu. Samo za njegove oci napisacu ovaj post i plesati na pozornici njegove maste dok, znam, sa uzivanjem pratice svaki moj pokret.

Zasto bas ovaj post?

Ne znam. Mozda zbog broja 69 koji se nalazi u trociferki koju upravo gazim. Mozda i zbog danasnjeg dana i svih osmeha koje je izazvao i bez ikakvog predumisljaja. Mozda i zbog one zene koja mi je jednom davno radila natalnu kartu i kazala neke stvari koje ce se mozda obistiniti. Mozda i zbog prosle noci u kojoj mi se menjala dusa pod vestim okom iskusnog projektanta, izvijala, uzdizala do zastrasujucih visina, a onda bivala oblikovana savrseno elegantnim, vrlo hrabrim pokretima koji dadose joj leptu neke drevne gradjevine. Tek stvorena, usla je u legendarni dnevnik najlepsih, recju izgradjenih dela. Mozda eto, cisto da bih utrosila ovo vreme odmrzavanja posle posla i ucinila te posebnim svima onima koji te ne poznaju, omrzenim svima onima kojima je do mene stalo i zadivljujucim svima onima koji uzivaju u pogledu na mene ovako pokornu, podatnu i zapanjujuce pitomu. Ko ce ga znati.

Nakrivi malo glavu na levo, nasmesi se bez osmeha, usporeno disi i uzivaj svakom celijom u koktelu adrenalina, dopamina i endorfina, koji ubrizgavacu ti polako sporim pokretima kukova, dok pratim klizece note neke stare gitare zategnutih struna. Odsekla sam kosu, ali izvijacu ti vrat kao da ti se nudim, savijati kicmu kao da ti se klanjam i rasiriti noge u skoku, kao da ti se dajem. A onda cu lagano krenuti ka tebi, prolazeci pored hiljadu zadivljenih pogleda izgubicu se u mraku zadnjeg reda i izgubiti te u svojim bedrima dok nudis mi sapatom da nestanemo u tmini iza zavese, teske i umorne od dugogodisnjeg skrivanja najvecih tajni zivotnog teatra.

I ja cu poci sa tobom.