Trazila sam sliku, neku sliku, da docaram prisnost kojom bih te darivala sada. Trazila sam zenu, golu zenu, koja izdignutih kukova i zabacene glave daruje se onome koga je celog zivota cekala da je ispuni i upotpuni. Trazila sam sliku sa najlepsim cvetom, rascvetalim cvetom, koji sirom otvorenih latica priziva culo mirisa da posegne za njegovom opojnoscu. Trazila sam jesen, savrsenu jesen, u kojoj bih nas mislima ocrtala u sarenom liscu kako nesvesni pozicije i lokacije, uzimamo plodove stpljenja. Trazila sam sliku koja bi prikazala moju emociju kao zrtvu polozenu na oltaru, koja dobrovoljno se daje i stavlja na kocku sve radi svega, prinoseci ti se kao Bogu kome se najvise ugadja u ovoj svakodnevnoj prasumi punoj izgubljenih dusa: slucaju.

Trazila sam akt, savrseni akt podatne zene, koji narusen bi bio jezivom pozudom u obliku zmije koja lagano puzi uz njenu levu nogu palacajuci jezikom i ostavljajuci za sobom trag koji bridi i jezi je, baca je u odredjenu vrstu transa jer joj je zmija sve bliza centru senzibiliteta; stenje i tesko dise dok prelazi preko tog dela i nastavlja preko stomaka ka vratu, ali kada prekrije grudi, zaustavi se i jednim okom je gleda pravo u oci, skenira zenicu i vadi iz nje svu nakupljenu potrebu i zudnju, skrivenu iza hladnog pogleda, sada otkriveno u sred uzarenog i tako recitog. Trazila sam sliku koja reflektovala bi savrsenu neznost, naslikanu najneznijim nijansama plave i zelene, ali samo pronadjoh crvene nijanse, iste one crvene kojima bi me voleo tiho, lagano i na prstima.

 Mozes li da zamislis kakva bih ti bila pod prstima? Da li bi pronasao senzibilnim jagodicama prstiju, sve svoje izgubljene snove i uzaludna nadanja?

I onda sam shvatila da ne postoji nijedna slika koja moze da oslika sve ono sto pokreces u meni. Svu onu jacinu koja zna da me blokira i udalji iz ciste nemoci zbog svesnosti ogranicenja nasih pokreta i potreba koje pod bremenom neispunjenosti tuzno cvile. Uzaludno pokusavam recima da oslikam jednu ovisnost koja stvorena iz obicne potrebe, prestala je da bude bezazlena. Iako svesna da znas da celoga dana setam sa tobom u mislima, ipak ne znas da kada dodjem dovoljno blizu, ja se povucem jedan korak i uzivam u tvom strpljenju kojim me zadivljujes; cekas me, raspadas se, a znas da sam tu - svega jedan klik od tebe. Sta ce biti kada budem bila korak od tebe? Dah od tebe?

Soba. Velika i topla, ispunjena teskim mirisom zelje i prosarana plamiccima mirisnih svecica koje pod pokretom tela izvijaju se i hvataju ritam tvoga sapata. Cekas me. Otkljucana su vrata. Ne kucam. Ulazim. Gledamo se i cutimo dopustajuci najezdi memorisanih reci da se zalete ka grlu. Ali ne; grlo je blokirano, glas onemogucen - samo pogled ima prava da komunicira. Prilazim ti. Ne dodirujem te. Gledas me okom zmije koja puzila je po aktu podatne zene. Skidam se lagano, deo po deo pada na pod; privijam se uz tebe zeljna topline i molim svakim pokretom, da me pustis tako, samo par sekundi, da se pronadjem negde ispod tvoje kljucne kosti i smirim disanje u sigurnosti tvoga zagrljaja. A onda cu podici glavu, ponuditi ti usne i povesti u nepovrat...