On : "izvini, molim te izvini, ali ne bih da te povredim" ...

Ona : "ma ti nerazumes..."

On : "evo molim te.. naiskrenije te molim"...

Ona : "ma nerazumes...stani malo...ja hocu da me povredis!"

On : "molim?"

Ona : "moram da osetim da bolis"...

On : "ti nisi normalna..."

Ona : "ko jeste?"

...

Gazimo kroz zivot kao kroz minsko polje, plaseci se razorne moci bola, a ne shvatamo da je ta bol jedino sto nas podseca da smo zivi i pojasnjava nam vrednost zivota. Svako iskustvo, dobro ili lose, samo je jos jedno iskustvo koje treba da nas ojaca, da pripomogne u sazrevanju i postavljanju kriterijuma, razlikovanju dobrog i loseg i davanju one specificne snage koja proistice iz mudrosti i svesnosti svoga Ja. Da li je moguce zamisliti da NIKO nikada nije bio povredjen? Nije...bol je sastavni deo zivota.Nekada uzdize, nekada obara, nekada je podnosljiva, nekada ne, ali je u svim zivotima prisutna, neizbezna i krajnje neminovna. Iz bola izadjemo na svetlost dana, u bolu vecina utone u vecni mrak. Samo retki utonu bezbolno u carstvo nedosanjanih snova.

Ona se nije cinila nista drugacijom od ostalih devojaka njenih godina. Iako je mogao da se prepozna stilski bunt i pokusaj odskakanja od okoline specificnim sklapanjem odevnih predmeta i nespojivih nijansi boja koje su nekim cudom pronalazile svoj sklad na njenom telu, nije skretala paznju onoliko koliko je zelela. Paznja joj je bila potrebna, ali tesko ostvariva. "NjegovU" paznju je mogla samo u najludjim mastanjima, da skrene na sebe. Danima je lelujala kroz oblake sopstvenih fantazija i zamisljala njegove azurne oci na sebi kako klize sasvim lagano sa usana ka vratu pa sve do ukrucenih bradavica koje su se nadimale pod grcajima pluca da se docepaju malo nasilno prekinutog vazduha. Isla je toliko daleko da je mogla ruke da mu oseti na ledjima, kako je blago privlace i odjednom cvrsto pripijaju uz svoje telo, dok strujanje vazduha donosi najsladje lazi do njenog cula sluha. Izvijala je glavu unazad, osecajuci se kao zrtva koja je u ekstazi na oltaru na kome ce joj prekinuti bedni zivot i njenom krvlju korumpirati nekog iskompleksiranog Boga ciji je gnev bio usmeren na pogresne ljude, u pogresnom gradu, u sasvim pogresno vreme. Ucini dobro delo. Cuti i zrtvuj se. Ne vristi ako zaboli, stisni zube i duboko udahni na nos, a onda sasvim lagano izdahni na usta.

Sva mastanja su se zavrsavala grubim budjenjem svesnosti godina, izgleda, lokacije, statusa, pripadanja i svega ostalog sto je odbijala da sebi prizna i o tome razmislja. A on...nije je niti jedan jedini put udostojio pogledom ispod garavih trepavica, malo uvijenih na gore i cini se ponekad, predugim za jednog muskarca sa velikim ' M". Razmisljala je da li je ikada zaplakao i da li se ta suza uplela u te guste trepavice koje su bile smrtonosno oruzje. Sigurno jeste. Svi ti " maco" tipovi zaplacu mnogo lakse od onih koje ismejavaju celog zivota jer nisu na vreme napumpali misice u smrdljivim teretanama. Snaga dolazi iznutra. A on je iznutra slab. Ispunjen je neosnovanim strahovima koje krije svojom harizmom nemogucom za ne-primetiti i ne-osetiti. Svestan svoga jakog oklopa, on cvili iznutra i davi svojim nedokucivim ocima, onog malog decaka u sebi koji bi vrisnuo, samo kada bi usne prestale da se tresu od zime i samo kada bi imao gutljaj vode, jer usta su mu previse suva...

A vreme je prolazilo neumilno i sazrevanju nisu mogli da uteknu ni On, ni Ona. Ozenio je devojku iz kraja, lepu, pametnu, uspesnu. Bili su savrsen par. Rodila mu je troje dece i zadrzala liniju, sto je njemu bilo jako vazno, jer sto veli " oduvek sam voleo 132 iq u 28ici lewisa"...

Ona se udala za momka sa drugog kraja grada, momka sa losom reputacijom i andjeoskim osmehom. Kao omadjijana je uletela u tu vezu, ubrzo zatrudnela i naravno, ispunila ocekivanja sredine i insistiranje njenog Izabranog. Jos pre rodjenja sina, uvidela je sve greske i razbacala madjije oko sebe cineci od njih srcu po kojoj ce bosa morati da hoda do kraja zivota...

I godine su prolazile. Zivotna kolotecina je sve aktere ove price uhvatila pod svoje cineci im zivote jednom obicnom rutinom svakodnevnog prezivljavanja i automatskih radnji bez ikakvog zadovoljstva. Dopustili su zivotu da ih zivi uspevsi da se ubede da zive dobro jer imaju " sve", sto je retkost, cak i vise od " svega". Dobra kola, firmirane naocare, letovanja " gde god" i obavezno skijanje - zar to nije savrsen zivot? Andjeli od dece upotpunjavali su slike dve savrsene porodice.

A ona je i dalje kada bi ostala sama, mastala o azurnim ocima...

...

On : " i to sto kazes..."

Ona: " dakle? nalazimo se veceras u hotelu preko puta?"

On : " bez obaveza?"

Ona : " bez...i bez odece..."

...