Dosla sam na jezero sa samo par papira A4 formata, apsolutno nepripremljena na najezdu inspiracije koja je vrsila invaziju na moj, odmora zeljnog, Um. Svaka sitnica je provocirala inspiraciju: obican cvrkut ptica koji je remetio jutarnju tisinu, let jezivih tvrdokrilnih buba od kojih sam se refleksno branila izazivajuci podsmeh samoj sebi zbog neosnovanog straha, presijavanje jezera dok sunce polako tone u horizont, nocna tisina natkrivena zvezdanim nebom, kroz koju se prolamao zvuk nepoznate ptice skrivene u nekoj mracnoj krosnji. Zanimljiva je cinjenica da bi zivahno naselje kao po komandi utihnulo tacno u 22:00h svake veceri. Tek poneki iskreni smeh starih prijatelja ili pak potpuno novih, tek stvorenih na nekoj terasi " Belog bagrema", bi odzvanjao par sekundi, a onda bi tisina zakacila ponovo feredzu i zaokupila culo sluha. Malo pre ponoci bi jedan reski zvuk pristigle poruke uneo nemir u savrsenstvo harmonicnih tisina koje su se preklapale. Ne volim onaj standardni zvuk pristigle poruke. Ne volim skoro nista standardno. I klasicna muzika mi je postala mrska od kada je precutno proglasena reflekcijom standarda. Od kada sam usla na ozloglasenu listu ovisnika neta/bloga, spoznah da skoro "svi" slusaju klasicnu muziku pocev od Bramsa, preko Strausa, pa sve do Mocerta i Baha. Provuce se i Sopen katkad. Secam se jednom davno, davno, bas davno, kada mi je nastavnica solfedja objasnjavala, vise govorom tela tj. mlataranjem ruku, i onim njenim buljavim, masnom senkom tirkizne boje namazanim ocima, da moram da osecam muziku; da zamislim, tacnije- da pokusam da zamislim sta je prolazilo kroz glavu kompozitora dok je stvarao neko delo sa naivnom nesvesnoscu da ce bas to delo obeleziti jedno doba, jedan vek, jednu ljubav, jedan zivot ili jednu smrt. Tada nisam shvatala moc emotivnog dozivljavanja tonova koji su jezili dusu, mada sam se " muski" trudila da osetim penetraciju svake note koja bi preplavila svaki kutak moje emotivne ljusture. Bize je prvi uspeo da mi sklopi oci svojom genijalnom tvorevinom najcuvenije ciganke na svetu. Svaki ton bi stvarao neku cudnu poistovecenost sa prelepom cigankom oko koje se vrteo ceo svet i svaki muskarac u njemu. Bezbriznost njenog koketiranja sa slucajnim prolaznicima i obozavaocima njene divlje lepote bi doprinosio tome. Cesto sam razmisljala pod pritiskom krajnje dokonosti, da sam ja mozda u nekom proslom zivotu, bila ciganka; jedan dobar deo detinjstva i rane mladosti obelezio je bas onaj cuveni film " Cigani lete u nebo", na celu sa hit numerom koju ja nazivam ' androvera drukoznane' ( trep trep). Samog filma se i ne secam bas jasno iako sam ga gledala mali milion puta, ali onaj osecaj slobode koji su docaravali svojim igranjem i pevanjem pod vedrim nebom, je nekako, ostao da datira u secanju. Opet poistovecenost.

Sa toliko puno stvari sam se u zivotu poistovetila, sa toliko glavnih junakinja i tragicnih sporednih uloga, sa toliko zena i muskaraca, radosnih dogadjanja i emotivnih krahova, da pamtim jedan period negde posle puberteta kada sam ocajnici prizeljkivala da patim, da osetim kako emocije bole, da se raspadam deo po deo, da jednostavno istrulim u nekoj neuzvracenoj ljubavi i savijene kicme ljubim zemlju moleci je da me proguta. Posle prve " duge veze" i apsolutnog emotivnog kraha doticnog gospodina koga sam ostavila zbog ljubomore, shvatila sam da to jako crpi energiju i resila da nikada ne vrsim eksperimente koji bi mogli da razjedu nekome dusu. Njegova dusa je bila nagrizena sonom kiselinom koju sam svojim recima bacila u zenicu oka mu crnoga. Praznina.

Cesto sam se poistovecivala sa nekom egipatskom kraljicom dok bih citala istorijske romane o Egiptu i mojoj omiljenoj ( posle Lukrecije B. ) istorijskoj licnosti - Nefertiti. Gubila bih se u osecaju vrelih zrna peska, merila vreme istim, masirala bih stomak mirisljavim etericnim uljima  nadajaci se poravnjanju koje je ona postizala, pokusavala da osetim teret koji je svakodnevno nosila kao kakvo breme; tone nakita i sminke ciji je zadatak bio da istaknu neprikosnovenu lepotu ispod koje je scucurena cucala jedna sasvim obicna zena zeljna svega onoga sto i svaka zena tada, sada i cega ce uvek biti - malo mira i puno ljubavi. Osecala bih na dlanu hrapavost ogromnih kamenih blokova natopljenih znojem i krvlju hiljade robova koji svojim rukama stvorise svetsko cudo, a nijednome se ime ne zapisa ikada igde. Nema lika , osta samo delo koje cuva smrt i u raskosu je slavi.

I tako, prohujase dve nedelje i ja se vratih, donesoh tih par papira ispisanih nekim razmisljanjima u savrsenim, prohladnim nocima kraj jezera; odmorena i "prociscena" od svih svakodnevnih toksicnosti i zeljna kuckanja po mojoj voljenoj tastaturi. Nedostajao mi je blog. Nedostajalo mi je par ljudi, njihove reci i pisanja. Iako nije bilo nepodnosljivo nedostajanje, ipak je prisustvovalo svakodnevnom cupanju podsvenih zelja.

Pa , dobro vece dobri ljudi...