Znam da si zapamtio svaki pogled kojim sam pokusala da te zapamtim, odavajuci smene emocija u meni, prepoznajuci oprez, prepustanje, opustanje, analiziranje, pokusaje zadrzavanja tog tenutka, produzavanje istog, memorisanje u cerebralni hard koji je zasticen od svih mogucih virusnih infekcija i neobrisiv cak i najboljim hakerima. Nisi skidao pogled sa mene. I sada kada se setim svega, prvo mi iskoci slika tvog pogleda koji me ne pusta da mrdnem, pomno prati svaki pokret u sveobuhvatnom vidnom polju pri cemu ne skrece sa centra paznje koji se nalazio u mojoj desnoj zenici.

Pre toga sam mnogo puta pozelela da preko puta sebe imam muskarca koji skidati pogled sa mene nece, koji ce me posmatrati tako postojano i temeljito u zelji da kroz telesne, nesvesne pokrete shvati moju nameru, zelju i konacni cilj. Ti si to znao. I kada sam otisla, znao si da cu se vratiti. Pod uzasnim pritiskom koji je proizilazio iz mog paranoicnog straha i fanaticnog ubedjenja da nesto Lose mora da se desi kada je meni sve apsolutno savrseno namesteno, nisam verovala sebi da cu se vratiti. Displej na mobu je svetleo, cudan trenutak jedne beznacajnosti koji je ostao zapamcen kao neka prekretnica svega do tada dobrog i svega posle toga loseg, jedne skucenosti u kvadratu vernosti koji je vise licio na kavez i jedne fantasticne oslobodjenosti uoblicene kruznicom nevere.

Mogu samo da nagadjam sta ti je sve prolazilo kroz glavu tada, mogu da se drznem cak i da napravim sopstveni scenario jedne fantasticne impresije mojim bicem i mojom apsolutno neocekivanom pojavom koju si potajno prizeljkivao da se pojavi bas takva. Ponekad utonem u razmisljanja o tome pokusavajuci da se postavim kao ti, da razmisljam kao ti, da znam ocekivanja i prihvatim razocarenja. Nije ih bilo - osim onog jednog koje je usko povezano sa vremenskom ogranicenoscu, ukusom pelinkovca na mom jeziku i losom sinhronizacijom pokreta koja je nastala pod uzasnim naletom adrenalina isprovociranog podsvescu da cu od tebe otici ili kao tek izvadjeni iz caure, leptir predivnih boja ili kao abortirani gmizavac sopstvene duse.

Da li sam promenila bilo sta svojom kapitulacijom pred svim iskusenjima kojima je bilo nemoguce odoleti? Ili je mozda i bilo moguce, ali preslatka je predaja bila? Secam se da sam zelela da se pojavim u belim pantalonama i beloj majci, da ispunim tvoju viziju mene dok smo se napipavali u virtuelnom mraku realnosti, ali odluka je promenjena onog trenutka kada sam shvatila da tim gestom, koji nije bio neostvariv, necu stati pred tobom kao ja, vec kao ona koju si ti stvorio svojim iluzijama ispletenim vestije od najspretnijeg pregladnelog pauka. Ne mogu da pronadjem odgovor na pitanje ' jesam li ostavila trag za sobom" - ne smem da se usudim. Poletecu. A plasim se visine.

Znam da i ti trazis odgovore, znam da ih ponekad stvoris iako znas da su lazni, znam da malo spavas i da me osecas pod prstima jos uvek, znam da si shvatio sve sto nisam kazala i sve sto sam pokusala da zamaskiram osmehom, blago nakrivljenom glavom u desno i napucenim usnama koje su zategnute kao strune, molile za malo balzama da ne bi krv kanula iz pukotina koje su pretile da se razjape u uzasne brazde.

Prva posle mene ti je ponudila vremensku neogranicenost koja ti je bila tako potrebna da dozvolis telu sve one neispunjenosti koje sam ostavila za sobom.

Druga posle mene ti je ponudila rame da isplaces nedostajanje koje je naislo u trenutku slabosti i pritiska secanja jedne neprospavane noci.

Treca posle mene ti je ponudila razumevanje koje ti je davalo slobodu da pricas o svojoj emociji sa kojom si sam ostao u skucenoj sobi, kada zatvorih vrata za sobom.

Cetvrta posle mene ti je ponudila avanturu koju si prihvatio ne bi li povratio svu izgubljenu sigurnost i poverenje u samoga sebe.

Peta ti je ponudila ljubav, bezuslovnu ljubav tako primamljivu dusi, a odbojnu telu koje je previse uzivalo u ritmicnim pokretima kukova i tezini moga tela.

Sesta ti je ponudila praznjenje svega onog nagomilanog u preponama i prevlakama koje povlacise se same od sebe, svakim danom po malo, pokusavajuci da sagore zelju u paklu svojih neispunjenosti.

Sedma ti je ponudila trenuak koji si znam, prigrabio oberucke sa puno strasti, prepoznavsi nijansu plave boje bas u njenom oku, ne skidajuci pogled i ne spustajuci ga do njenih usana koje bi odale da to nisam ja.

Osma ti je ponudila sigurnost, prekopotrebnu sigurnost makar jednu kratku vecnost, da se vratis samom sebi i razbistris svest.

Deveta ti je ponudila bahatost koju si tako dugo cekao. Utapao si se u njoj pri cemu bi ti samo na trenutak zasmetao prebrzi ritam koji bi izazivao uzasno bubnjanje u usima.

Deseta ti je ponudila sebe na dlanu, krajnje nevino i iskreno, a ti si se sazalio i odbacio je na nabezbolniji moguci nacin, znajuci, da ce ti svecu paliti svaki put kad ode u crkvu da se pomoli za izgubljenu sebe.

Ostalih deset su ti bile zanimacija, svakodnevna razonoda u pokusajima da ignorises emotivni disbalans koji je datirao iz onog mraka u kome si ostao da lezis na krevetu pokusavajuci sirom otvorenog prozorom da odganas miris vrele koze, vlaznosti daha i los ukus gorcine pelina, koji je ostao da lebdi nad jastukom...A reci nikako nisu mogle da predju u muk. Dodiri nikako nisu mogli da se stope sa mrklinom svih onih boja koje uvek sam mislila, bice jarke,  obasjavace nase sjedinjenje u obostranim secanjima baziranim na identicnosti emocije. Nisam ti nikada pomenula kako sam stajala naslonjena sa druge strane tek zatvorenih vrata, beznadezno izgubljena, sa osecajem cudne ruiniranosti koja je pretila da prolije litar suza dok 23 stepenika, prekrivena starim crvenim tepihom nalik na plis, odvodise me ka novoj Sebi, oslobodjenoj predrasuda i tako olako uvucenoj u lavirint svega onoga sto se karakterise Losim u jednoj zeni. Zeni, koja ostavila je ono najbolje u onoj mrkloj skucenosti nabijenoj zastrasujucom zeljom i podsvesnom averzijom prema atmosferi u kojoj joj se ta zelja ostvarila. Iskoristio si sve ono sto znas o meni. A znao si me dovoljno da bi sebi osigurao mesto na pijadestalu mojih opsesija.

I proslo je mnogo dana od tada, mnogo meseci i par godina, a ja sam ostala na listi tvojih potreba. Dao si mi status posebnosti koja moje postojanje cini vrednim zivljenja. Kaznjen matricom svega onoga sto spoznao si da ti treba, osluskujes intuiciju i sledis sugestije svoje posesivne podsvesti ne bi li nekako pronasao precicu do mene. Trazis me, nadas se da cu se pojaviti sa nekom letnjom kisom, da cu izroniti iz nekog zalaska sunca, da cu u skoljci nekoj zatocena biti, a ti ces u potrazi za biserom, pronaci tirkiz svojih nadanja. Zar ne shvatas, da ja sam zarobljena u onom mraku, da ostala sam tamo i cekam da se vratis po mene i nahranis mi bledu kozu toplim zracima sunca, koji ce se probijati kroz poluspustene zaluzine jedne destruktivne ljubavi.