Uvodna muzika : Dzoni Gil  - instrumental. "My,my,my"

Atmosfera: Onaj trenutak, onda, onako, tamo.

Akteri: Ti i Ja

Neki ljudi vracaju film samo kad im to odgovara ili kada ih uhvati neka melanholija. Meni se film sam vrati uvek u pogresno vreme, uvek u rem fazi, uvek toliko slikovito da me izmesti iz fetus poze, uvek toliko jako da mogu da osetim na kozi svaki dodir, da mogu da cujem svaku rec, da mogu da osetim onaj osecaj dok tonem u tvojim rukama, bespovratno, beznadezno i sa sirokim osmehom na licu.

Povuce me da razmisljam o tome, jer nekako sve sto bi se moglo definisati sudbinom, pocelo je bas od tebe. Nikada necu shvatiti zasto se tako neke stvari koje nas zigosu, dese upravo onda kada najmanje ocekujemo. Lepo si bio uljuljkan u sedmogodisnjoj vezi sa prvom komsikom. Volela te je, to su svi znali. Jeste, bila je ljubomorna i to su svi znali. Mozda je samo pokusavala da te zadrzi ili ti stavi do znanja koliko si joj vazan u zivotu. Nisam je poznavala, ne. Nije dolazila u "nase radno vreme" - zabranio si joj, pricali su ljudi. Nikada te nisam pitala nista o tome. Druzili smo se kao i svi koji su u poslu upuceni jedan na drugog. Poceli smo da dolazimo sve ranije na posao i odlazimo sve kasnije. Posao je cvetao zbog toga, voleli su nas kao tandem i pravili smo atmosferu na kojoj su nam zavideli kafici oko "naseg". Secam se kada su te zvali da predjes u drugi kafic, duplo veca plata, bolji baksis, vise posla - ali bez mene. Glatko si odbio. Dobro je i ovde, nas svet, nisu mogli da shvate tu tvoju odluku. Ona tvoja je pobesnela - osecala je jebGa. Oseca zena kada joj izmice ljubav, sigurnost, muskarac. Rekao si da ne zelis da radis tamo jer je prevelika guzva, nisi ti za to. Da li su znali? Mozda su predpostavljali, ja sada znam, tada nisam. Sve je izgledalo previse opusteno i dobro, da bi moglo da krije neke namere u background-u.Kako su leteli sati u poslu kada si sa entuzijazmom odlazio tamo.

Te veceri ti je dosao najbolji drug. Likcina od coveka, provalio je on sve pre nego smo i mi znali sta se desava. Doneo je kasetu neku i kazao ti da pustis. Jos nije bilo ljudi, prerano je bilo za ocekivanu vikend guzvu. Stajali smo svo troje za sankom, samo ti sa one strane, i ubacio kasetu. Odmah sam prepoznala Dzoni Gila, nasmesila sam se i kazala "Dobra pesma", a vas dvojica ste me pogledali sa podsmehom i dobacom "A ti kao znas koja je to pesma" - naravno da sam znala, to je bio hit tamo odakle sam dosla mesec dana pre toga. Jedna od mojih omiljenih. Rekoh koja je pesma i ko je peva, a vas dvojic me zapanjeno pogledaste, ti sa malo nekog cudnog ponosa koji nisam tada shvatala. Pa to je samo pesma - ona koja je obelezila taj trenutak. Ona koja je obelezila ceo jedan period zivota koji je morao da ima nastavak. Ali nije. Krenuli ste da me zezate nesto, ne secam se sta, onako sportski, kao ortaci sto rade nekoj zenskoj osobi koju gotive, blago si se smeskao. Kazem ti, provalio te ortak odmah, ja sam tek kasnije. Krenulo je zezanje o tvom neostvarenom snu da se zabavljas sa plavusom. Ja sam tada imala kosu do ramena u crnoj boji - blah. Provokacija, jedna od onih koje ja smatram izazovom i savrsenom adrenalinskom dozom koja iz njega proistice. Rekoh nehajano da cu videti sta ces kada se sutra uvece pojavim na poslu kao plavusa - hoces li me startovati? Ortak je pravio zvucnu pozadinu koja je dodavala na efektu izazova. Secam se tvoje replike - "Mala, ozenicu te odmah ako se pojavis sutra kao plavusa" - no, no, no, znao si me dovoljno da me ne izazivas tako.

Jutro posle, zakazujem kod frizerke. Spavala sam svega par sati, ali nema veze. Ulazim kod frizerke i govorim joj da do veceras odatle moram da izadjem kao plavusa. Nisam razmisljala o tome kao o presudnom elementu u nasem sparivanju, vec kao o izazovu. Za one koji ne znaju, preci iz crnke u plavusu je almost mission immpossible - ali ne i neizvodljivo. Posle osam sati, 4 blajhanja za redom, i gubitka svakog osecaja da posedujem kozu i kosu na glavi, ja sam izasla iz salona kao plavusa. Spremala sam se za posao sa osmehom koji je bio izazvan unapred znanom reakcijom. Idem prema kaficu, vidim iz daleka sedis sa ortakom ispred, sami ste u basti - ceo grad se montira za subotnju guzvu. Prilazim sada vec dovoljno blizu, odgledali ste me, ali ne reagujete. Stajem pored stola i javljam se nekom frazicnom recenicom jer mi je zadovoljstvo soka, posebno tvog, blokiralo sve centre za originalnost - gledas me. Ortak pada sa stolice od smeha - ne zbog izgleda, vec zbog tvoje face. Saginjem se da te poljubim iako znam da mi kosa jos uvek isparava kiselinu - sprzena mi je glava, da mi neko skine skalp ne bi ni trepnula. Refleksno odgovaras na poljubac, ustajes, uzimas me za ruku i uvodis unutra uz neko propratno mrmljanje ortaku da saceka tu par minuta. Stajemo iza sanka pored one teske crvene plisane zavese. Oci su nam u istoj visini, ne nosim stikle sreca. Mozda samo malo strcis iznad mene. Srce ce mi iskociti - jebem ti maler, subota je, bice guzva - polupacu sve case. Bice srce do kolena veceras. Podizes ruku i dodirujes mi kosu kao da ne verujes da je moja. Onda prelazis na lice, dodirujes mi obraz, cudno si ozbiljan, nismo opusteni, u grcu smo oboje - sta se desava? Kada se sve to desilo?

Misli su ti prebrze da mogu da ih uhvatim kroz poglede koji se smenjuju svakog trenutka, menjajuci ti boju ociju od svetlo smedje do opasno mrkih nijansi lesnik boje. Rekao bi nesto, ali reci zamrle negde u tebi. Rekla bih i ja nesto, ali previse je jak fluid koji je zarobljen negde izmedju nas i nikako da odluci u koga pre da se utopi. Par minuta kao cela jedna vecnost - ulazi gazda, gleda nas, zinuo je da nas pita verovatno sta radimo tu. Zatvara usta, odmahuje rukom i okrece se, izlazi i seda kod tvog ortaka. Jebote, svi su znali da je bilo pitanje vremena. Samo smo mi mislili da je bilo pitanje moje promene imidza. Spustas usne na moje, nezno, kao da te je strah da cu nestati - vrti mi se u glavi. Onda kreces socno da me ljubis postavljajuci kriterijum poljubca za ceo zivot posle toga. bukvalno pijemo jedno drugo i svakom kvrzicom na jeziku osecamo zavodljive ukuse koje endorfin luci dvesta na sat. Rukama si mi obuhvatio lice, ne secam se gde su moje ruke bile. Verovatno pored tela, zgrcene, da se ne prepustim i privucem te jos blize - pokvaricu trenutak i dobicemo otkaz. Sve nestaje na par sekundi. Samo ti ja. Odvajas se polako ostavljajuci ukus u meni da ga jos malo mljackam, gledas me sada sasvim drugacije, vratio se smesak, sigurniji si, prosao je prvi sok. Progovaras promuklo, " pa plavuso, da li si slobodna sledeceg vikenda?" - zbunjujes me, ne zato sto sam postala plava pa odjednom ne kapiram nista, vec zato sto nisam odreagovala na necije telo nikada pre toga, kao tada na tvoje. Mokra sam covece - vruce je, casa vode bi pomogla, ali treba posegnuti za njom. Klimam glavom, sto naravno izaziva glasni smeh kod tebe, sve se vraca u normalu. Dovikujes ortaku  " Kume, zenim se sledeceg vikenda" - smeju se njih dvojica. Ja pocinjem da placem. U cetvrtak putujem. Zaboravio si to.....