Kako su  ljudi ranije ziveli bez struje? Sta su radili kada sunce zadje i mrak prekrije deo planete u kome se nalaze? Kada su odlazili na pocinak? Da li su osecali skakanje ocnog pritiska od naprezanja i pokusaja da napisu, recimo, pismo nekome pod svetloscu sveca? Da li im se cesto javljala sitost uzasne tisine koja je ponekad tako lekovita, a ponekad gora od ebole?

Pokusavam da se zamislim u sirokoj spavacici iznad kolena napravljenoj od grubog platna, kako sedim skucena pri uzglavlju kreveta, raspustene kose, i pisem pismo voljenom coveku koji je naravno, tamo negde daleko. Na komodi od orahovine gori debela sveca od cistog voska, bez ikakavog mirisa i sva svetlost duse mi usamljene, poprima oblik plamena koji mi prkosi. Pozuteli papir zadovoljno uziva na tvrdom povezu neke knjige i zeljno upija mastilo koje klizi sa vrha pera i posebnom carolijom ispisuje slova koja  stvaraju reci, a reci radjaju reflekciju duse i emotivne bastine moga Ja. Prepustena pisanju pisma dragom koji je negde tamo daleko, ne cujem vise ni pse, ni korake, ni zrikavce, ni voz...Kanalisem osecanja kroz paperjastu "spravu" u ruci i ovekovecujem jednu ljubav koja kapljicno kao infuzija, istice iz srca.

"Dragi moj,

Znam, nisam ti dugo pisala i zalim zbog toga, ali ne prestajem da verujem da ces razumeti i sa smeskom docekati ovo pismo koje ce ti posejati radost u srcu. Svaki dan i dalje ima obrise tvoga lica i sve vise i cesce mislim na tebe i Nas. Budim se sa tobom u srcu i lezem sa tobom u mislima vec naviknuta na tvoju drskost da mi ne napustas um cak ni onih par minuta kada, pre nego usnijem, blago sklopim ruke na grudima i prosapcem molitvu. Pogled na plamen svece baca me u blisku proslost i onu noc kada smo poklonili sebe Nama i pronasli nepresusni izvor zadovoljstva u spojenosti nasih dusa i tela. Znam da je rano da se nadam ponovnom susretu, ali zelja je jaca od ubijanja nade i odrzava je tako zivom, izvlaci je sa dna ozloglasene kutije na samu povrsinu, sa koje se ruga svemu zlom sto joj ispunjava sadrzaj. Stalno mi se provlaci po svesti onaj trenutak kada si stajao na dva centimetra od mene i gledao me. I sada se najezim blago samo kada se setim kako si stajao sav miran, a samo mogu zamisliti vrtloge nemira u tebi, i posmatrao me nekim cudnim pogledom prosaranim smeskom i decijom vrcavoscu. Skoro da sam mogla da ti cujem misli koje su se smenjivale jedna za drugom. Prihvatila sam igru i samo mirno stajala, pomno te posmatrajuci kako pokusavas da predvidis moju reakciju na Tebe. Ne znam koliko smo tako stajali van vremena i prostora, cini se citavu vecnost, a onda si samo lagano pruzio ruku i nagnao me da pomislim da ce ti dlan zavrsiti na mom obrazu, ali ne,  posego si za mojim vratom, spustio si dlan na prelaz ispod uha do vrata, sasvim spontano, mozda previse nezno, pazljivo, kao da si se plasio straha u mojim ocima ili pak ironicnog osmeha koji bi razbio caroliju savrsenog trenutka. Nagonski sam zatvorila oci i iskrivila glavu pokusavajuci da zadrzim osecaj sto duze, pokusavajuci da zadrzim tvoj topli dlan koji je izazvao cudno strujanje telom, celu jednu malu vecnost. Razdaljina je smanjena, osecala sam ti dah na licu, i polako otvorila oci susretajuci se sa tvojim  pogledom protkanim hiljadama emocija koje su vodile bitku za prevlast. Taj trenutak cuvam ljubomorno u sebi, uzivajuci u svakodnevnoj rekapitulaciji i svesnosti da sam ti bas tog trenutka pripala. Ne znam da li si osetio to tada ili si kasnije shvatio, mozda si cak i prevideo taj trenutak, ali u meni je on ostavio neizbrisivi trag. Za njim se naravno, nadovezuje citav lanac trenutaka koji je zarobio tu noc u mome umu i kao robinju je izrabljuje pod svakim naletom nedostajanja. Spustio si lagano usne na moje, kao da si zeleo da zapamtis svaku liniju koja im je narusivala glatkocu. Pribila sam se uz tebe zelevsi da me utopis u sebe i nestanes me sa ovog sveta. Beskrajnom strpljivoscu si ispitivao moje reakcije i dovodio me do ludila svojim mirom koji je u meni razbuktavao ludacku strast. Osecala sam da isijavam cudnom toplotom pozelevsi da smo vostane figure koje ce se pod opasnim stepenom toplote stopiti u jedno. I nisam mnogo ni pogresila, jer onoga trenutka kada su nam se koze osetile, razum je izgubio svaku bitku...

Ponekad me nocu progone tvoje ruke, te dve savrsene sake, koje su lutale po meni i davale mi oblike, pretvarajuci me u glinu spremnu za vajanje remek dela. Ne znam da li je tvoj naprasno zamuceni pogled registrovao da iako izgubljena u vrtlogu strasti ja posmatram putesetvije tvog pogleda po meni i gubim se u njemu. Svesti zamucene velikim praskom savrsenog spoja, pokusavala sam da urezem svaki pokret koji nas je odveo do Samarakanda i pronasao sve odgovore na precutno postavljena pitanja. I koliko do tada voleh zoru i prve zrake svetlosti kroz teski brokat, toliko mi tada postade mrska jer te je odvela daleko od mene i ukrala mi oganj u kome bih dobrovoljno izgorela.

Verujem da znas, ali ja cu ti ipak reci, da se radujem nasem ponovnom susretu.

S ljubavlju,

tvoja A."

Da li su tako pisali?

Who knows, who cares - ja bih tako pisala...