Meni ljubav ima boju, ukus i miris. Ne vidim je, osecam je. Osecam kada ljubicasta esarpa krene da me obmotava i veze mi oci nezno da nikoga vise oko sebe ne vidim osim onoga cije ruke vesto vezuju cvor na mom potiljku. Osecam je na jeziku kako mi se lagano poigrava sa ukusom i gorko pretvara u slatko, slano u medno i ljuto u osvezavajuce kiselo. Osecam je kako mi penetrira kroz pore duboko pod kozu i siri poznatu toplinu dok mi nozdrve para miris lavande i ispunjava svaku mozdanu celiju svojom opojnoscu, blokirajuci mi time sve ostale centre, pa cak i centar za bol. Nema boli. Ljubav ne boli - ona leci. Ubrzava mi puls dok mi smiruje disanje i poigrava se kontradiktornoscu svega onoga sto se do juce njihalo u savrsenoj harmoniji usamljenosti. Infuzijski ubacuje osecaj pripadanja necijim rukama na cijim dlanovima postoji linija po kojoj bosa krenem u dugu setnju - linija zivota. Ljubav me sludi u svakom pogledu, poremeti mi ritmicnu svakodnevicu, izbaci naviku iz koloseka i produbi bore oko usana i ociju. Daje mi sjaj za kojim zvezde zude i obasjava mi lice cija reflekcija u tamnoj noci daje svetlost mesecu da magicnom belinom otkrije dva tela sjedinjena u savrsenom skladu tisine koju samo topli uzdah para. I opet miris lavande u plucima, otvara ih, cisti, leci vazduhom aromaticne ljubicanstvenosti jedinog pravog mirisa ljubavi. Blazenstvo u pogledu dodaje dozu privlacnosti pogledima koji lutaju kuglom u potrazi za rascvetalim poljima lavande, na trenutak uhvate isparenje iz moje koze i ponadaju se ce ugledati tu aromaticnu biljku kako mi uz duse raste, ali ja se onda udaljim i sakrijem u jedinom sigurnom sklonistu od sveta - njegovom zagrljaju. Onaj trenutak kada me gleda bez ikakvog divljenja, vec sa zeljom da zapamti svaki pokret usana koje se izvijaju nicim izazvane, svaki pokret ruku koje se sklapaju oko njega, svako podatno izvijanje tela prema njemu, je trenutak koji ispuni srce bas kao miris lavande. A onda zatvorim oci i osecam pogled, udisem ljubav i tonem duboko gubeci se u ariji hiljade zrikavaca.  Uhvatim trenutak i jako ga pripijem uz sebe ostavljajuci modri pecat boje lavande u uspomeni koju kisa ne moze da spere. Sazivim se sa pokretom cveta na vetru i jednostavno se prepustim da me nosi...daleko, daleko...dok me ne odnese u proslost i ostavi zauvek tamo. Otvorena kao veliki kanjon, primam ga u sebe i zadrzavam sto je duze moguce ne bi li se jednostavno zauvek zadrzao bas tu, bas tako, bas toliko koliko srce moze da podnese i oko obuhvati. Nezadrziv, kao i sve posebno, osecaj ipak kad tad odleti novim naletom vetra, ali za sobom ostavi esenciju lavande, da mi zauvek mirise na kozi. Osecaj ljubavi koji ne bledi, ne gubi se i ne boli.Jedinstveni osecaj i tako, tako tesko ponovljiv...