Kada bi vam neko ponudio dvosmernu kartu do proslosti i istu takvu do buducnosti - koju bi prihvatili?

Da li bi otisli u proslost da ispravite sve greske i vratili se da uzivate u zivotu ili bi prihvatili kartu za buducnost da vidite sta vas ceka i vratili se da se pripremite za to, ne praveci potencijalne greske koje bi mogle da vas stave u neku losu situaciju koju ste videli?

A sta bi promenili u sadasnjosti da vam neko da neogranicenu moc? Da li bi izmedju ponudjene bezgranicne, bezuslovne ljubavi i neogranocenog racuna u banci, prihvatili ljubav?

Svi traze izlaz u nekim drasticnim merama. Svi bi da im cvece u bastama procveta preko noci, a da je ne djubre, da je ne polivaju, da je ne paze. Svi bi da ispune neku svoju viziju, zaboravljajuci pri tom da zive u drustvu koje vapi za jednom globalnom, a ne individualnom vizijom. Zajednistvo se tesko ostvaruje i izmedju dve jedinke. Bracna zajednica je postala predmet ismevanja, nema vise moralnih normi, osnovnog postovanja. Sve ide iz kuce - kazu - a opet krive cyber-tehnologiju za agresivnost dece. Zavladali kich se svaljuje na Grand i Pink, a niko ne kontrolise decu sta i koliko gledaju. Mrski su nam kinezi i njihova nekvalitetna roba, a radnje su im pune. Izmedju domaceg i stranog proizvoda iste cene - kupicemo strani. Zasto? Jer postoji ubedjenje da je strano "bolje" - naravno, niko se ne zapita ZASTO je bolje. Sramota je biti klasifikovan u domacice. Nekada je to bila privilegija. Znalo se sta znaci biti zena domacica - vredna, postena, brizna, verna. Danas se domacica vezuje za dokonost - zasto? Nekada su zanati bili zlata vredni i zanatlije postovani ljudi - danas su agenti marketinga, P.R-i, menadzeri svih onih kojih se grozimo - postovani. Kad se desio prelomni trenuak u kome je radnik na gradjevini postao "olos" i sljam? Drustvo je pocelo da veruje da odelo cini coveka. Dobra kola su podloga za zavodjenje - nekada su to bile reci. Reci su postale igracke u postizanju cilja - nekad su to bila dela. Dela su pocela da se posmatraju kroz prizmu predrasuda i sumnji - nekada su imala svoju validnost.

Kada ste nekome pruzili pomoc - bilo koje vrste, poslednji put? Kada ste bez imalo skepticizma saslusali i dali savet? Kada ste bez ironije poslednji put pogledali oko sebe i videli sivilo u svojoj najlepsoj nijansi?

Svi traze neki izlaz iz bezizlazne situacije, precicu, asfaltiran put, bastu bez trnja - gde su nestale parole po zidovima skola i fakulteta da bez muke nema nauke? Pljuje se proslost, bacaju se kletve na ljude koji su nam upropastili zivote, a niko nista ne cini da ucini zivot boljim. Bacate li smece u kante za djubre? Pljujete li po trotoarima? Koliko puta dnevno kazete "Hvala" , "Molim", "Izvolite"? Kada pitate nekoga "Kako si?" - da li vas to stvarno interesuje? Tolerisete li izliv besa bliskih osoba jer znate korene toga? Ukocite li na pesackom? Ustanete li u autobusu kad vidite staricu? A osmeh? Koliko kosta osmeh iz srca?

Sitnice su postale nevazne, svi pucaju na velike stvari. Loto se igra, nagradne igre cvetaju, marketing pljacka ljude i poigrava se njihovom svescu u svoj bedi i nesvesnosti situacije. Plate stagniraju, a deca zele vise i vise i vise. Niko se ne trudi da objasni deci da NE MOZE vise, lakse je uzeti kredit. "Jadna deca" - kazu -"rastu u uzasnom vremenu" - materijalnim stvarima se zamenjuje nedostatak vremena i paznje. Sami materijalizujemo svet a kriv nam je zapad. Hocemo da zivimo kao sav normalan svet, a nemamo pojma kako se zivi u normalnom svetu - i da li uopste postoji normalan svet. Sta je "Normalan zivot"? Nekada je to bio miran zivot, skroman, puno smeha sa malo para, dobri medjukomsijski odnosi, osnovna kultura, iskrenost, ljubav. Danas je normalan zivot : stan, kola,mobilni, komp, pun frizider i firmirana garderoba.

Pa mislim, gde smo?