Oduvek sam imala vrlo dobru intuiciju i jos bolji instinkt, koju/i  vrlo cesto nisam slusala i isla upravo suprotno od onoga gde me je usmeravala/o. U virtuelnom svetu je potrebno spoznati intuiciju i svakako slusati instinkt. Ja sam jako dugo ignorisala sve to sto je moglo da me postedi mnogo ruznih reci procitanih na ekranu. I u real imam neko ubedjenje da su svi dobro dok se ne dokaze suprotno, a virtuelno sam jos veci podanik toga bila. Nisam mogla da shvatim da neko moze da koristi reci li bilo sta drugo, protiv nekoga koga ne poznaje. Jako puno tuznih ljudi, nesrecnih ljudi, nezadovoljnih ljudi deformisanih svojom samozivnoscu i dobijenom silinom zbog uskracenog vizuelnog kontakta i apsolutne ilegale u kojoj im je identitet sakriven, je pokusavalo na razne nacine da povredi mnoge ljude, dobre ljude koji imaju uverenja kao i ja. Godinama sam posmatala to sa strane, povremeno i sama bila centar takvih desavanja i meta tih sitnih ljudi i mikroskopskih dusa koje skupljaju informacije o drugima ne bi li im naudili nekako. Trebalo mi je dosta da naucim da se cuvam takvih ljudi, ali jos uvek pravim greske. Mada su sada greske mnogo bezbolnije jer svoj broj mob ne dajem nikome. Osim naravno onima koji su "provereni" i koji znaju zasto ne dajem svoj broj.

Da nisam kojim slucajem udata i da mi ova dva deteta za koje zivim, nisu centar celog sveta, okacila bih svoj broj u svim svojim profilima i tako bi se slatko najebala majcice nekome ko bi pokusao da se pravi pametnim i uznemirava me bez moje dozvole, da mislim da i oni sto me ne bi uznemiravali ne bi ni zvali iz straha. Inace sam pitoma koliko god je to moguce za nekog ko je svoj i pun sebe ( sad ga malo preterah, ali samo malo:D) i preko svega mogu da predjem, mnogo da progutam i uzasno mnogo da istrpim, ako sam ja jedina osoba koja ce najebati zbog te odluke. Ako osetim da su mi deca na bilo koji direktan ili indirektan nacin ugrozena, naglo prestajem da budem pitoma...do zastrasujucih granica se transformisem u divljakusu. E zato vise ne dajem moj mob nikome niti pricam sa svakim i vrlo ostro pravim selekciju ljudi koji mogu da mi se obrate. Sledim instinkt i tacno osetim sa kim mogu da pricam kao da se znamo 100 godina ne pazeci sta cu reci, a tacno znam sa kim mogu da se zajebavam bez pogresnog razumevanja ( sto bi znacilo - cist flert, duga ljubav), ali naucih i kome ne smem da dozvolim ni jedno slovo da mi poseduje. Mada s vremena na vreme omanem, naravno i to obicno kad se ofarbam ( kao danas)...

Elem, zasto ovo sve ja pricam. Sa mojBloga sam upravo iz tog razloga i otisla. Ljudi daju sebi za pravo da salju pp nicim izazvani i cak i posle vise poruka koje ostanu bez odgovora, oni nastavljaju da salju i salju i salju poruke. E pa jedan takav lik me je smorio svojim pp kojima je pokusavao da ostvari konekciju sa mnom i cak pominjao da je od raznih osoba cuo "svasta" za mene i da nema potrebe da se foliram da sam " nepristupacna". Vrhunac je bio kada se prepoznao u mojim postovima. Onda sam ja lepo izbrisala 300 i kusur posta, greota znam, i rekla Gud baj tom serveru, dosla ovde i pocela da floodam svojim viskom energije. Dopada mi se ovde opcija Banuj IP - oduvek sam Ban shvatala kao blagodet. Op prC Tras - ban ....cao. Milina. I posle kazu nije istina da sila Boga ne moli - istina je i to ovolika.

Ali i posle toliko godina, svakakvih prica i par losih iskustva, stvarno ne shvatam potrebu tih ljudi koji drugima prave spletke i zagorcavaju zivot. Mislim, u cem` je fora? Ajd da se nadjemo brate lepo ( kad ja mogu naravno) pa fino an fas da resimo bilo kakav problem koji postoji ili ne. Zasto preko kompa? Ali, to je ono sto sam ja oduvek pricala: Sila junaka iza monitora iznikla, isprsila se virtuelno dika, pa se sili na nickovima raznim, a kad se iskljuci oseti se tako praznim. Tuga golema...

A svi zaboravljaju da stvarno, ali stvarno nije tesko biti fin...i gledati svoja posla.