Razmisljala sam da uopste ne pomenem proslu noc jer znam da ce mnogi pisati o Marijinoj zasluzenoj pobedi. Ali kako? Prosla noc je bila posebna...emotivno posebna. Osetila sam emociju koju jako, jako dugo nisam - radost bez imalo inata. Jednostavnu, sasvim obicnu radost - bez neke posebne euforije.

Dao Bog pa svi znamo, ako ne svi onda makar velika vecina, sta je sve ovaj napaceni narod proziveo i na neki nacin jos uvek prozivljava, poslednjih 15ak godina. Posebno zapamceni trenuci su oni kada bi nasi sportisti donosili zlato sa nekih evropskih ili svetskih takmicenja. Svako to zlato praceno je ogromnom euforijom prozetom inatom koji je svetu slao poruku da mi IPAK nesto vredimo, a sebe je taj isti narod CASTIO jednom radoscu jer je radost bila privilegija. Svaki put kada bi zasvirala nasa himna, ja sam plakala. Delimicno od srece, ali veliki deo je vazda bio prozet i tugom. Onom postojanom, razdirajucom tugom zbog nemoci da promenim bilo sta, da se promeni bilo sta, da neko promeni bilo sta, da ljudi jednostavno svojom ljudskoscu promene bilo sta...a specijalno mi je bio tuzan onaj osecaj koji bi plutao vazduhom, da su svi oni koji se sramotise iz raznih politickih razloga, sto su Srbi, radovase se uspesima nasih sportista glasnije nego oni koji svoju nacionalnost nikada, ni pod sankcijama, ni pod bombama, ni pod raznim ponizavanjima, ne zaboravise i ne izbacise osecaj ponosa sto su Srbi. Nikada nisam bila politicki nastrojena, a Boga mi ni  nacionalista. Ljude gledam kao Ljude, ne klasifikujem ih po nacionalnosti ili boji koze, ali sam oduvek znala svoje poreklo i ostajala dosledna tihom ponosu koji datira u meni. Negovala sam posebnu ljubav prema svojoj zemlji koja i danas postoji, koju prenosim i na svoju decu. Imala sam prilike da zivim daleko odavde, da biram gde cu ziveti - ali sam ostala ovde gde mi je dom.

Elem, sinoc kada je Marija pobedila, prvi put posle ko zna koliko godina, osetila sam jednostavnu radost i neku ZDRAVU atmosferu. Prvi put posle toliko godina evropa je uzvikivala ime moje zemlje bez ironije i sarkazma, sa jako puno divljenja. Prvi put sam bila smirena i propratila bez suza nesto tako veliko kao sto je osvajanje pesme evrovizije. I mogu se zahvaliti Mariji zbog tog osecaja, ali sav ponos neka ostane u njenim grudima jer je zasluzila svaki trenutak paznje, radosti, srece i ponosa sto je uspela nesto sto niko nikada nije...Bravo Marija i hvala za ovaj osecaj radosti bez ikavog inata i kezenja drugima u lice sto si pobedila, jer pobedila je pesma koja stvarno vredi i emocija koju si utkala u nju. E na to sam ponosna - prava vrednost je pobedila, a sasvim slucajno se iza nje vijorila nasa zastava...