Zelela je sve; pocev od svog slobodnog vremena pa sve do apsolutnog obozavanja u svakom trenutku, na svakom mestu i svoj mogucoj apsolutnosti koja je ikada definisana ili ostala mnogima nedefinisana. Zena je to, zena uvek hoce malo na pocetku, pazljivo trazi sve vise i vise i onda kada se oseti gospodaricom celog psihickog prostora odredjenog muskarca, ona vise nema granica. Malo je zanemarljivo, prosecno je neprihvatljivo, dovoljno je nezadovoljavajuce - zeli SVE. Ljubav tada pada u senku. Muskarac koji voli, daje sve i vise od svega i ispunjava zahteve kako zna i ume i nista mu nije tesko jer voli - zajebani su oni igraci kad vole; mnogo puta zene potcene jacinu muske ljubavi. On stvara nepostojece slobodno vreme da bi je zadovoljio, probija granice megalomanije da bi je usrecio, daje i vise no sto je mislio da moze, a onda se jednog trenutka doseti da je i on licnost kojoj je potrebno davanje. Tu onda krene pocetak kraja. Polaku smanjuje dozu davanja sebe i lagano uvecava potraznju Za sebe. Ispituje zensku ljubav i zelju za davanjem, analizira moguca zrtvovanja na njegovom oltaru, njegovim Bogovima, njegovim ritualima. Zena u pocetku ne pravi razliku izmedju uzimanja i davanja i neosetno krene da se sada, ona daje, dok ne upadnu jednog trenutka u arenu prekrivenu bodljikavim ruzama koje voajeri bacaju sa tribina. Odmeravaju se prvo kao dva razjarena bika, setaju jedan oko drugog i u isto vreme krecu u napad. uzurpacija psihickog prostora je zgazila i pojam ljubavi, i pojam neznosti i pojam jednostavnosti, kao trulu visnju. Zena se bori za svoje potrebe, muskarac se bori za njenu ljubav - mrtva trka.

On je njoj poklanjao sebe bez ostatka, a onda se povukao na odredjeno vreme. Bez reci. Jednostavno je osetio da mu je potrebna samoca. Ona je uzivala u vremenu provedenom sa njim i nije shvatala zasto je nestao. Imala je dve mogucnosti - da prihvati nestajanje i razume to kao jednostavno prezasicenje ili da napravi kompenzaciju sa nekim drugim. Sujeta, ah ta kucka, je prisla sasvim blizu njenog uha i sapnula joj da ona moze da infiltrira necije tudje reci, nekog totalnog stranca u svoj mind, da mu se preda tako vec obradjena od onoga koji je voli, ali je nestao, da prenese emociju na nekog slucajnog prolaznika i kazni iznenadni nestanak svega onoga sto je odrzavalo u zivotu. Zena to moze. Zena moze da prenese emociju a muskarci su dovoljno intuitivni da osete zenu koja ima visak emocija za rasipanje - i zgrabice to. Ona ce misliti da ce iskoristiti slabost, a ustvari ce biti iskoristena. Upada u agoniju ako ne nadje adekvatnu zamenu, koprca se ali ne odustaje. Trazi, kopa, grebe po povrsini ne bi li naisla na dovoljno mekani kamen koji moze da oblikuje onako kako njoj odgovara. Samo jednu sitnicu previdi.....necija licnost moze da se promeni emocijom, ali samo onom cistom, nebrusenom emocijom. Vestacki izazvana emocija ne daje rezultate koji se ocekuju. Ona iscrpljuje, cedi, dehidrira - i vec bude kasno kada  zena spozna prazninu koja, cini joj se, odnikuda nice.

Tanka je linija u zenama, ona linija kojom se zene daju. Celim telom, bez trunke duse jer telo je materijalna stvar koja moze da se kupi po odredjenoj ceni, da se oblikuje pod ostrim skalperom ili da se balsamuje raznim prividima za kojima u slabosti nedostajanja, pribegne...Samo one jake ostanu iza te linije, dosledne ne toliko ljubavi prema onome koga vole, nego sebi. Jer sebe imamo dok smo iskreni. Sebe dajemo instinktivno dok smo svesni Sebe. Samo tako mozemo i da volimo s validnoscu definicije ljubavi koja se sastoji u davanju slobode i neuzurpiranosti svog psihickog prostora onoga do koga nam je stalo.

Nekada sam mislila da je najvaznije pronaci svoj mir i da samo kada pronadjemo mir, mozemo da uzivamo u tisini. To je apsolutna neistina.

Meni tisina smeta, mislim ona, apsolutna tisina koju mnogi opisuju " da mogu da je cuju" - e pa mogu i ja i smeta mi.Blokira mi misli. Desi se ponekad da me spopadne ta tisina, da sve oko mene zamre, da se ceo svet i okolina ucuti, da ptice utihnu, cak i muve se zavuku u neke rupe - i onda mi smeta tisina. Previse je bucna da bih uzivala u njoj, previse me izoluje od osecaja toka zivota i nekako mi je zloslutna. Provocira mi nemire. Asocira me na sva moja bezanja nekad "davno", kada sam bila okruzena bukom stalno, vikom cesto i urlanjima povremeno. Asocira me na vestacko  stvaranje mira izolivanjem svih zvukova koji su mi smetali da iskristalisem misli u trenucima kada  sam morala da odrzim sebe u zivotu i pri zdravoj pameti. Asocira me na usiljeno bezanje u muk u kome bih trazila odgovore i izlaze iz bezizlaznih situacija. I ne volim tisinu. Nije vazno sta ce je remetiti, samo da ne zavlada.

Juce tako sedim u sred one moje sume i na trenutak je sve utihnulo do opasnih granica panike. Sunce me opilo i utonuh u misli ne primecujuci kako se tisina polako sunja oko mene. Lukava je ona. I pokvarena do srzi. Valjda voli da oseti paniku koju mi izazove u trenutku. A onda su zalajali psi koji zive pored potoka, uznemirili su ptice skrivene u krosnjama, zazvonila su zvona u manastiru..i ja sam se nasmesila uzivajuci u porazu tisine. Ustala sam da skuvm kafu uz bucno udaranje lonceta o ringlu i otvaranja tegle secera, lagano odsetala do cdp i opicila muziku, pa mi prosto doslo da zaigram od srece. Savrseni mir u meni se desi, samo kada osecam zivot oko sebe. Buka mi je uslovna za postizanje mira.

Virtuelno - samo tastatura remeti tisinu dok se ti ne pojavis...a onda odjednom ozivi sve. I ja sam savrseno mirna dok mi buka u obliku tebe, zauzima psihicki prostor. Svaku rec koju napises ja mogu da cujem, svaki pokret koji napravis, ja mogu da vidim, svaki smesak, ja mogu da osetim. I ne plasim se buke...jer znam da to sto svira, to su ruke...tvoje ruke. 

Mantra za danas: Vazno je da se nesto desava.....:)