Danas sam bila kod drugarice na vikendici. Savrsen letnji dan. Deca se igrala na livadi dok smo mi spremale rucak pokusavajuci da nadoknadimo sve mesece koje se nismo videle. Ona se preselila u jednu zemlju EU-a prosle godine i retko se vidjamo. Odrasle smo zajedno jer su nase sestre bile najbolje drugarice. Kada su njih dve prestale da se druze, mi smo nastavile - i to traje sada vec 25 godina. Jako smo vezane i ma koliko se ne videle ili ne cule, ta povezanost lebdi medju nama.
Prica mi uz rucak kako je "tamo" super, kako je prezadovoljna i poslom i zivotom, kako joj je "napokon" ( jako je potreso gubitak oca pre par godina) zivot sredjen i srecna je i u braku i na poslu i medju svim tim nepoznatim ljudima. Sestra joj dobacije sa strane kako se vidi po njoj da joj je sve potaman - nikada nije bolje izgledala. Majke nam piju kafu i evociraju neke uspomene. Zelenilo isparava opojnim mirisima i pluca zadovoljno grabe sto vise kiseonika. Postavljamo sto i iznosimo desetak salata, postala je pravi manijak za salate, majka njena je napravila najfantasticnije lovacke snicle ikada, za decu cevapi i piletina, krompirici i njoke - pa ko sta voli nek izvoli.
Rekapituliramo uspomene sa Hvara iz tamo neke 1980te, smejemo se njenim facama kad se setila prvog "toplesa" koji smo ovekovecile na fotografiji koja je trebala da bude Top Secret, ali njen tata je pronasao naravno. Odjednom mi pogled pada na drvo blizu kapije.
"Kevo, je l` ono dud?"
"Dud cero"...
Skacem sa stolice i u pratnji dece prilazim mladom dudu koji je rodio dovoljno da se pocastimo bogovski. Pocinjem da jedem tamno ljubicaste dudinke ne obracajuci paznju na vec obojene prste, nokte, usne, jezik - slast...Cula uzivaju u slasti koju dudinke nesebicno nude. Prebacujem se u proslost i odjednom se nalazim ispod ogromnog duda u bakinom dvoristu. Nije bio tamni dud, vec onaj beli, nista manje sladak. Sa krova je bio mnogo dostupniji, pa sam se vecito verala po tom krovu dok je baka kukumavcila odozdo kako cu se jednog dana omaknuti i razbiti zbog svoje tvrdoglavosti. Taj dud je svake godine bio prepun. Oni plodovi koji bi zavrsili na betonu, bili su najsladji.
Svaka dudinka koju sam danas pojela, vratila je ukus detinjstva i onog cudnog spokoja koji obelezava to detinjstvo. Sa svakim osecanjem fenomenalne slasti vracali su se glasovi dece iz ulice koja su dolazila i pentrala se po dudu - svima je bio dostupan. A kakvo je tek skroviste za zmurke bio taj dud. Em se sakrijes da ne moz` ni Sveti Petar da te nadje, em se najedes dudinjki dok ti se ne smuce.
Deca me gledaju, ne shvatajuci moje odusevljenje cudnim plodovima koji su mi ofarbali prste i usta, smesno im je - eh deco, da mozete da osetite emociju koja bukti u meni sada. Sta li ce vas asocirati na detinjstvo? bombe? counter strike? bratz? pink? veliki brat? spanske serije?playstation? - koji mirisi ce vam vracati uspomene? Nema vise nigde onako divne baste pune djurdjevka, kao sto je bila bakina ispod tog duda...Komsijska basta puna raznobojnih lala i sva njena primamljivost za preskakanjem i maznjavanjem makar jedne lale...Celodnevno trcanje po ulicama " u bloku" i kamaj kamaja, klikera, trulih kobila - nije sramota bilo igrati se Care Care Govedare - danas ne vidim decu da se to igraju. Voze rolere, skutere, razmenjuju klipove mobilnim telefonima, krekuju nove verzije gta i need4speed-a, cartoonnetwork pretrpan crtanimima u kojima se mozak prosipa na sve strane, krave sa visnutim sisama su cool, dexter pravi razne otrove u laboratoriji, invazija pokemona, digimona i ostalih mona, borbe, ratovi, strategije - a nekada je u 7 i 15 Lale Gator jurio lopove - to je bilo najvece " nasilje" koje smo mogli da vidimo. Tacna vaga, Kock Kocka Kockica, Na slovo na slovo, Pozoriste u kuci - eh, deco...vi danas uzivate u agenciji SIS i Selo gori a baba se ceslja - Ljubav, Navika, panika je jos prolazno...Ja sam dobijala cusku ako ne persiram starijima i ne kazem "Dobar dan", meni se danas deca u skoli javljaju sa "cao"; a ja njima kazem Dobar dan...eh, deco...
Pojedem sve dudinje koje je bilo zrelo, proteram uspomene casom vode i zapalim cigaretu sa sve ofarbanim prstima - jos uvek se vide tragovi, pogledamo se nas dve i ona samo kaze:
"Isti flesh sam i ja imala....koliki je dud to bio..."
Danas je tamo zgrada od sest spratova...
Permalink | Komentara ( 6 ) | Pošalji komentar