Proslost 2 - BlogOye!

« July 2026 »
Mon	Tue	Wed	Thu	Fri	Sat	Sun
	1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

Hocu li ti ikada biti draga kao more

Da me udises punim plucima

I uzivas u mom mirisu

Kao u mirisu mora...

Hocu li ti ikada biti dovoljno primamljiva

Da uronis u mene

I neumorno me istarazujes dokle god daha imas

Uzivajuci u lepotama koje ti nudim....

Hocu li ikada biti velika kao more

Da mi nikada ne spoznas sustinu

i uzivas u otkrivanju misterija koje krijem

Na svom dnu....

Znas li da mi je dno tamno kao najdublja tacka u moru

Zastrasujuce zbog svoje neistrazenosti

Sa hiljadama prikrivenih opasnosti...

secas se kako si me posmatrao i analizirao me, kako si mi pricao po cemu provaljujes ljude, kako si mi ponavljao da sitnice i pogledi odaju i najskrivenije tajne. O meni nisi kazao mnogo. O meni nisi nikada pricao mnogo. Posmatrao si me kao povrsinsku ranu vec pretvorenu u krastu i samo mozgao da li da zarijes nokat i malo me raskrvaris ili da me ne diras, neka stojim dok ne zacelim i obnovim se.

Odmerio si me od glave do pete, posebno se zadrzao na noznim prstima. Secas se bilo je leto, imala sam bele "jadranke", bas one koje sramote osobu koja ih nosi, jer napravljene su za plazu. Ja sam ih besramno nosila jer ih nisam osecala. Registrovao si svaku sitnicu moga stila, registrovao si drzanje, registrovao si sklop boja i zapamtio oblike istih tih boja koje su svojim sarenilom postigle cilj - skretale su paznju sa ociju.

Nisi mi analizirao tackice u oku i suzenu zenicu iako svetlo nije bilo jako. Nisi registrovao vlaznost oka niti isusenost usana. Da, bila sam nervozna. Dok sam pricala vrpoljila sam se i stalno namestala one pramenove oko usiju, bacajuci pogled u ogledalo koje je bilo sa moje desne strane. Da, znojili su mi se dlanovi, nisi primetio to jer nisi posego za mojom rukom. Posmatrao si me ocenjivacki, kao kada rasnu kobilu posmatraju i cene da li da je ukrste sa renomiranim pastuvom u cilju produzetka sampionske vrste.

Do duse svakako nisi stigao pre nego smo utonuli u mrak. Mrak iz koga je proizasla svaka rec . Ko li ce se sve prepoznati u recenicama upucenim tebi, recenicama koje opisuju onu drugu stranu moga dozivljavanja Nas. Onaj deo o tebi, nije bilo tesko napisati. Dovoljno je bilo samo udariti najduzu mogucu dijagonalu iz moje krajnjosti, kratko zazmuriti i osetiti ukus tvoga jezika - onda su reci same klizile do prstiju.

Sve je bilo tako pogresno. A ja se greskama klanjam, jer najvise sam iz gresaka i naucila o sebi i zivotu. Pocev od uzane sobice i malenog kreveta, previse malog za tvojih skoro 2m i mojih dvadesetak cm manje, pa sve do mraka koji je zaklanjao vrisak u oku i skrivao nesavrsenosti nasih tela davajuci prostor mashti i mocima sopstvene sugestije, da sto vise uzivamo. I sve je bilo pogresno...a nikada pravilnije nije bilo. Trenutak kada sam ja ovako razmazena, vrlo snobovski nastrojena, perfekcionizmu jako sklona, shvatila kako sve oko nas nije bitno, kako je nevazna skucenost iako sam klaustofobicna, kako je nevazna atmosfera iako sam [bila] romanticna, ostao je zapamcen i urezan u mojoj podsvesti. Postojao si ti sa svom svojom dominantnoscu koja je plenila i postojala sam ja, sa svom svojom lakocom predavanja dominaciji.

I vreme, iako relativno i vrlo cesto nabedjeno nepostojanjem, neminovno je prolazilo. Secas se kako si mi pricao stotinu puta pre toga, kako bi vise voleo da samo spavam pored tebe, a da ti ostanes budan i uzivas u posmatranju mene usnule dok se prvi zraci sunca probijaju kroz prozor? Secas li se kako sam padala pod tom tvojom darivanom iluzijom i kako sam verovala u nju svim srcem, verovala u iskrenost svakog slova te tvoje zelje...nikad ispunjene. Ni priblizno. Otisla sam iz mraka, istom brzinom kojom si me u mrak uveo.

I proslo je puno dana od tada, puno meseci i par godina, a ti si ostao skoro istim intezitetom prisutan u meni. Pretvorio si me u iskru, da bi mogao da razbuktis vatru kad god ti se prohte. A ja sam se izlagala vetru ne bi li me razbuktao i opasno blizu prilazila ogromnim vatrama, ne bi li me zahvatile i pripojile sebi, da kad sledeci put naidjes, izgoris u meni i pretvoris se u pepeo koji cu staviti na srce i rehabilitovati ga kao povrsinski deo koze sa koga je otpala krasta.

Prvi posle tebe je probudio devojcicu, ranjenu devojcicu koja je razbila koleno i tiho plakala pritiskajuci ranu i skretajuci pogled sa krvi koja se slivala niz nogu.

Drugi posle tebe je probudio zenu, zenu sa oziljkom na kolenu.

Treci posle tebe je probudio zver, zver zeljnu krvi.

Cetvrti posle tebe je probudio andjela, milosrdnog andjela koji se sazalio na nevinu dusu i sacuvao ga vatre.

Peti posle tebe je probudio leptira, leptira koji je odleteo pre nego je uspeo da oseti miris cveta na kome se zadrzao samo jedan tren.

Sesti posle tebe je probudio monstruma, verbalnog monstruma koji je koristio tvoje iluzije da bi stvarao najlepse fanazije.

Sedmi posle tebe je probudio strast, ludacku strast koja je utihnula sa prvim zracima sunca.

Osmi posle tebe je probudio Ljubav, umisljenu, arogantnu ljubav koja ga je ostavila kao kolateralnu stetu.

Deveti je probudio djavola, samozivnog djavola koji je slatkim jezikom odvodio u tamne celije pakla i ne trepnuvsi okretao kljuc bacajuci ga u ponor.

Desti posle tebe je probudio istinu, nepobitnu istinu svega demantovanog u dubini duse koja je bila na samoj ivici opovrgavanja.

Ostalih deset su u nizu stvarali mene Svoju, snazili me, ulivali mi samopuzdanje sa svakim probudjnim delom onoga sto sam nasilno uspavljivala ne bih li ti se priblizila, sa svakim otklanjanjeg tog dela mene, postajala sam nedodirljiva. A onda si naisao ti..iz apsolutne tisine i mira koji se vec odomacio u meni, uleteo si kroz moju usnu skoljku i umorno se spustio u onaj deo mozga rezervisan samo za tebe, vecito pospreman i provetravan da kad naidjes, pomislis da nikada odatle nisi ni odlazio...I sada si tu, a ja iskrim i cekam, strpljivo cekam da pozelis da se ugrejes pored vatre u koju me mozes pretvoriti sa samo par reci...