Zivot je pun dilema. Od rodjenja se susrecemo sa dilemama i pokushavamo da ih resimo na najbolji moguci nacin. Vecita dilema je " da li treba da uradimo nesto ili ne " - sta god da je u pitanju.

U ovom cyber svetu vodeca dilema je " da li treba neke ljude uvesti u real" . Prvo, uopste ne razdvajam cyber i real kao dva sveta. Mnogi ljudi se na jedan nacin predstave ovde, a sasvim drugacije u real - to je njihov problem i njihovi "svetovi". Po pravilu se uvek izgube u onom medjuprostoru transformacije iz nicka u ime. Ovo je samo jedan oblik mulimedijalne komunikacije u kome je prostor za mastanje puno siri od onog psihickog prostora koji mimo virtuelnosti, zauzima nas [raz]um. Iza svakog ekrana sedi covek od krvi i mesa, iza svakog fonta - pozadina je misao, tako da ne treba mesati to sa "drugim svetom".

Pri donosenju odluka " da li treba da se vidimo sa nekim koga smo upoznali ovim putem mms-a", moramo da sagledamo vise faktora. Prvi i osnovni koji se nametne je "nasa zelja" - zbog cega uopste zelimo da se vidimo sa nekim? Vrlo je vazno da to znamo jer radoznalost sama po sebi stvara frku od nepoznatog, a ta frka dalje moze da dovede do konfuzije u kojoj ne moze svako da se snadje. Kada je ljubav u pitanju, to je posebno vazno. "Kuckati" se sa nekim mesecima ili godinama, naravno da ce izazvati beZpogovornu zelju za vidjenjem sa tim likom. E sada, normalno je nadati se da je istina sve izgovoreno i ocekivati jacinu emocija pri vidjenju istog inteziteta kao i pri kuckanju - zaboravite to! Reakcija vase misli na tudju misao ne mora uslovno znaciti identicno ragovanje tela na drugo telo - to je cinjenica. Mnogi traze "duhovna ispunjenja" u virtuelnosti, ali zasto onda pristanu na vidjenje sa tim duhovnim ispuniteljem? Ako vam je vec stalo da emociju provocirate napisanom ili procitanom recju, zasto se uopste javi potreba za vizuelizacijom i realizacijom ispunitelja? Podsvest igra wicked games sa svima nama ovde - to je druga chinjenica. To sranje sa " duhovnim ispunjavanjem" je brutalno laganje samog sebe. Ako se javi fluid pri vidjenju - duhovna ispunjenost ce svetlosnom brzinom biti zamenjena nekim drugim vidovima ispunjavanja (tela naravno). Sto smo iskreniji prema sebi i svojim zeljama, potrebama, nagonima - to je bolje. Vazno je samo da ne zaboravimo da isto kao sto spoljashnja lepota mozhe biti "upropascena" unutrasnjom, tako je moguce i obrnuto desavanje.

Druga stvar koju mnogi potenciraju je da izgled nije bitan. Koga tu lazemo? Naravno da izgled ne mora uslovno biti presudan (opet od zavisnosti sta zelimo i trazhimo), ali svakako da je bitan. Zashto inace kada nas neko zainteresuje, razmenimo slike? Kao sto sve u real ima "svoje", tako isto i u virtuelnom svetu - nepisana pravila. Kada se jednom nauce ta pravila pocinje prava stvar. Preozbiljno shvatanje bilo cega sto dolazi iz culima uskracenog sveta, ne moze nista dobro da donese. Koliko cesto se srecemo sa "ljubavnim pricama" koje su bile, jesu i ostanu SAMO i iskljucivo u granicama virtuelnosti? O cemu mi tu pricamo? O kakvoj se bre ljubavi govori tu? Nemoguce je voleti nekoga kome ne vidimo oci, ne osecamo ruke i dah, ne probamo, ne omirisemo - pa zivotinje nisu inteligentnija bica od ljudi, a baziraju im se odnosi bas na culnim reagovanjima. Moguce je zavoleti nekoga, kao prijatelja, kao coveka, kao sustinsko bice, njegovu misao, razmisljanje, stavove - opet sve pod uslovom da nema lazi i prevare. Sve je to kocka. A ja sam kockar u dusi...

Kada bi vam neko ponudio dvosmernu kartu do proslosti i istu takvu do buducnosti - koju bi prihvatili?

Da li bi otisli u proslost da ispravite sve greske i vratili se da uzivate u zivotu ili bi prihvatili kartu za buducnost da vidite sta vas ceka i vratili se da se pripremite za to, ne praveci potencijalne greske koje bi mogle da vas stave u neku losu situaciju koju ste videli?

A sta bi promenili u sadasnjosti da vam neko da neogranicenu moc? Da li bi izmedju ponudjene bezgranicne, bezuslovne ljubavi i neogranocenog racuna u banci, prihvatili ljubav?

Svi traze izlaz u nekim drasticnim merama. Svi bi da im cvece u bastama procveta preko noci, a da je ne djubre, da je ne polivaju, da je ne paze. Svi bi da ispune neku svoju viziju, zaboravljajuci pri tom da zive u drustvu koje vapi za jednom globalnom, a ne individualnom vizijom. Zajednistvo se tesko ostvaruje i izmedju dve jedinke. Bracna zajednica je postala predmet ismevanja, nema vise moralnih normi, osnovnog postovanja. Sve ide iz kuce - kazu - a opet krive cyber-tehnologiju za agresivnost dece. Zavladali kich se svaljuje na Grand i Pink, a niko ne kontrolise decu sta i koliko gledaju. Mrski su nam kinezi i njihova nekvalitetna roba, a radnje su im pune. Izmedju domaceg i stranog proizvoda iste cene - kupicemo strani. Zasto? Jer postoji ubedjenje da je strano "bolje" - naravno, niko se ne zapita ZASTO je bolje. Sramota je biti klasifikovan u domacice. Nekada je to bila privilegija. Znalo se sta znaci biti zena domacica - vredna, postena, brizna, verna. Danas se domacica vezuje za dokonost - zasto? Nekada su zanati bili zlata vredni i zanatlije postovani ljudi - danas su agenti marketinga, P.R-i, menadzeri svih onih kojih se grozimo - postovani. Kad se desio prelomni trenuak u kome je radnik na gradjevini postao "olos" i sljam? Drustvo je pocelo da veruje da odelo cini coveka. Dobra kola su podloga za zavodjenje - nekada su to bile reci. Reci su postale igracke u postizanju cilja - nekad su to bila dela. Dela su pocela da se posmatraju kroz prizmu predrasuda i sumnji - nekada su imala svoju validnost.

Kada ste nekome pruzili pomoc - bilo koje vrste, poslednji put? Kada ste bez imalo skepticizma saslusali i dali savet? Kada ste bez ironije poslednji put pogledali oko sebe i videli sivilo u svojoj najlepsoj nijansi?

Svi traze neki izlaz iz bezizlazne situacije, precicu, asfaltiran put, bastu bez trnja - gde su nestale parole po zidovima skola i fakulteta da bez muke nema nauke? Pljuje se proslost, bacaju se kletve na ljude koji su nam upropastili zivote, a niko nista ne cini da ucini zivot boljim. Bacate li smece u kante za djubre? Pljujete li po trotoarima? Koliko puta dnevno kazete "Hvala" , "Molim", "Izvolite"? Kada pitate nekoga "Kako si?" - da li vas to stvarno interesuje? Tolerisete li izliv besa bliskih osoba jer znate korene toga? Ukocite li na pesackom? Ustanete li u autobusu kad vidite staricu? A osmeh? Koliko kosta osmeh iz srca?

Sitnice su postale nevazne, svi pucaju na velike stvari. Loto se igra, nagradne igre cvetaju, marketing pljacka ljude i poigrava se njihovom svescu u svoj bedi i nesvesnosti situacije. Plate stagniraju, a deca zele vise i vise i vise. Niko se ne trudi da objasni deci da NE MOZE vise, lakse je uzeti kredit. "Jadna deca" - kazu -"rastu u uzasnom vremenu" - materijalnim stvarima se zamenjuje nedostatak vremena i paznje. Sami materijalizujemo svet a kriv nam je zapad. Hocemo da zivimo kao sav normalan svet, a nemamo pojma kako se zivi u normalnom svetu - i da li uopste postoji normalan svet. Sta je "Normalan zivot"? Nekada je to bio miran zivot, skroman, puno smeha sa malo para, dobri medjukomsijski odnosi, osnovna kultura, iskrenost, ljubav. Danas je normalan zivot : stan, kola,mobilni, komp, pun frizider i firmirana garderoba.

Pa mislim, gde smo?