Razmisljam ovih dana puno o sebi ( u nedostatku zanimljivije teme), motam i razmotavam neke filmove iz Mene, tj. proslosti, pokusavam da se posvadjam sa svojim Alterom na temu 'Sta bi bilo da je bilo", analiziram svoju zrelost i smisljam kako bih reagovala Sada na neke stvari, sta bih ucinila sa ovim zivotnim iskustvom, kako bih se postavila sa ovom dozom zadrske u sebi ( koja mi nikad nije bila jaca strana), da li bih sputavala svoju impulsivnost i Tada kao sto sam naucila da je sputavam Sada, da li bih malo vise pazila sta kome i kada pricam, da li bih bila opreznija u odnosu sa ljudima, da li bih dva puta merila jednom sekla neke stvari ( nikad nisam razumela tu umotvorinu) i da li bih bila pametnija da mi je ova pamet a One neke godine za kojima svi kukaju.

Odgovor na skoro sva pitanja je odrican.

Apsolutno ne postoji zaljenje za nicim, ma koliko lose bilo po mene, sto ikada ucinih ( ili ne ucinih). I nikada ne bih pozelela da vratim vreme da bih uradila to i to ili ono i ono. Jok. Evo, da Bog da mi puko adsl ovog trenutka ako lazem. Iz svake svoje gluposti izadjoh pametnija, iz svake pravilne odluke snaznija, iz svakog razocarenja mudrija i iz svake ljubavi bogatija za jos jednu emociju koja dodaje na validnosti zivotu. Svaka emocija, ma kakva da je, cini zivot vrednim. Uneti emociju u sve sto radimo je tako divan dar. Ne volim one "mrtve patke" ( s oprostenjem), ljude koji se prenemazu celog zivota i cekaju da im "sudbina" resi neka zivotna pitanja, ne volim bezvoljne ljude i one kojima je lakse da kukaju nego da zasucu rukave i urade nesto po bilo kom pitanju svog zivota. Zivot je moj i niko drugi ne moze umesto mene da ga zivi. Nacin na koji ja zivim je takodje Moj i niko ne moze da ga menja do mene same. Da li to nekom odgovara ili ne - zabole me cose. Da li nekome smeta moja energija ili ne - i to me zabole cose. Da li nekog smaram ili ne - to me pa tek zabole cose. Nikome se ne namecem, tako da svako ko dobrovoljno pri zdravom razumu i u svesnom stanju, udje u moje energetsko polje, cini to na sopstvenu odgovornost.

A ljudi generalno vole energiju da osete. Povremeno. Vecini smeta ucestali osecaj konstantne energije. Meni ne smeta. Obozavam energicne ljude, okretne, sposobne, opravne, ljude koji znaju sta zele, koga zele, kako zele, kada zele i ne libe se da postignu svoj cilj. Obozavam harizmaticne ljude, uspesne ljude, ostvarene ljude, dominantne ljude, blago arogantne ljude ( ovo vise vazi za muskarce, blago arogantne zene me nerviraju da budemo iskreni, jer se veci deo te arogancije pojavi kao proizvod neke trivijalne stvari koja nije na listi mojih kvaliteta u ocenjivanju jednog coveka). E sad, izjavila sam jednom da se ne palim na intelekt. I to je ziva istina. "Ne dize" mi se na intelektualce nista, osim mozda pritisak s vremena na vreme jer ja imam uvrnutu definiciju intelekta i intilektualaca, ali da sad ne tupim i o tome. Volim zivotno iskusne ljude, prevejane sto bi rekli, volim brate da me zednu preko vode recima prevedu a da im ga se ne najebem majke sto me maltretiraju, volim iskrene ljude, one koji ce me oterati u tri lepe kad smorim ( a znam ja to) ali sa toliko stila da na trenutak pomislim da im se dopadam.

Opet skrenuh sa teme, ali sve to se provlaci dok razmisljam o sebi, sto inace jako retko cinim. Davno sam digla ruke od analiziranja "necega" kao sto sam ja, a za divno cudo mnogi digose ruke od analiziranja mene takodje. Mislim, sta koj moj ima tu da se analizira kad ja tresnem sve kako je i sta je? Radila sam svasta i nikada ne bih vracala vreme; samo kad pomislim da bih opet silnu energiju morala da ulazem u povrsne tipove, krajnje neinteresantne likove, lose prijateljice, lazne drugarice i izvestacene poznanice ( akcenat je na zenskom rodu, nije vam se ucinilo), pa onda "preobracanje" nepreobrativog, pa  sklapanje braka ( mada tu padnem u iskusenje da vratim vreme), pa dve trudnoce, pa stasavanje te dece u ljude, pa mamin i tatin klimaks, pa oprastanje od dragih ljudi, pa sestrin razvod - ma idiiiiiiiiiiiiiiiiii bre! Ni u sto ludila ne bih vracala vreme jer sam se toliko ulagala u druge ljude da ako bih vratila vreme bila bih egoisticno egocentricna kucka koju zabole za sve oko sebe! A to ne bih bila ja, naravno.

Mozda u nekom sledecem zivotu, ovaj sada mi odgovara bas ovakav kakav je ( manje vise), tacnije, odgovaram ja sebi ovakva kakva sam ( samo trenuak da odem do ogledala da se poljubim na brzaka;p). Gledam iskljucivo ispred sebe jer nema vajde okretati se za nepovratnim. A ispred sebe vidim samo lepe stvari i tezim ka istim. Sto bi moja lazA rekla " samo nek je zdravlja", ljubavi vec ima dovoljno, sexa ce biti kad se razvedem (KeZz:D) - a do tada, moracete da me trpite kao jednu isfrustriranu ( sexuano naravno - tako sam cula iz prve ruke:D) udatu zenu koja ima konstantni visak energije i voli da pametuje. Sreca pa mi je Morfej tu da me "balansira" kao gume. Znate on je vulkanizer. Mada honorarno i radi kao autolimar, a mene dozivljava kao Yugo sa full opremom...jedina mana mu je sto bi da me unapredi jos malo i od mene napravi yugo sa kodiranim kljucem. Da me neko ne ukrade kad me zaboravi negde.( trep trep)

eto...doslo mi da napisem sve ovo - kome smeta neka ne cita (Kezz:D)

Oduvek sam imala vrlo dobru intuiciju i jos bolji instinkt, koju/i  vrlo cesto nisam slusala i isla upravo suprotno od onoga gde me je usmeravala/o. U virtuelnom svetu je potrebno spoznati intuiciju i svakako slusati instinkt. Ja sam jako dugo ignorisala sve to sto je moglo da me postedi mnogo ruznih reci procitanih na ekranu. I u real imam neko ubedjenje da su svi dobro dok se ne dokaze suprotno, a virtuelno sam jos veci podanik toga bila. Nisam mogla da shvatim da neko moze da koristi reci li bilo sta drugo, protiv nekoga koga ne poznaje. Jako puno tuznih ljudi, nesrecnih ljudi, nezadovoljnih ljudi deformisanih svojom samozivnoscu i dobijenom silinom zbog uskracenog vizuelnog kontakta i apsolutne ilegale u kojoj im je identitet sakriven, je pokusavalo na razne nacine da povredi mnoge ljude, dobre ljude koji imaju uverenja kao i ja. Godinama sam posmatala to sa strane, povremeno i sama bila centar takvih desavanja i meta tih sitnih ljudi i mikroskopskih dusa koje skupljaju informacije o drugima ne bi li im naudili nekako. Trebalo mi je dosta da naucim da se cuvam takvih ljudi, ali jos uvek pravim greske. Mada su sada greske mnogo bezbolnije jer svoj broj mob ne dajem nikome. Osim naravno onima koji su "provereni" i koji znaju zasto ne dajem svoj broj.

Da nisam kojim slucajem udata i da mi ova dva deteta za koje zivim, nisu centar celog sveta, okacila bih svoj broj u svim svojim profilima i tako bi se slatko najebala majcice nekome ko bi pokusao da se pravi pametnim i uznemirava me bez moje dozvole, da mislim da i oni sto me ne bi uznemiravali ne bi ni zvali iz straha. Inace sam pitoma koliko god je to moguce za nekog ko je svoj i pun sebe ( sad ga malo preterah, ali samo malo:D) i preko svega mogu da predjem, mnogo da progutam i uzasno mnogo da istrpim, ako sam ja jedina osoba koja ce najebati zbog te odluke. Ako osetim da su mi deca na bilo koji direktan ili indirektan nacin ugrozena, naglo prestajem da budem pitoma...do zastrasujucih granica se transformisem u divljakusu. E zato vise ne dajem moj mob nikome niti pricam sa svakim i vrlo ostro pravim selekciju ljudi koji mogu da mi se obrate. Sledim instinkt i tacno osetim sa kim mogu da pricam kao da se znamo 100 godina ne pazeci sta cu reci, a tacno znam sa kim mogu da se zajebavam bez pogresnog razumevanja ( sto bi znacilo - cist flert, duga ljubav), ali naucih i kome ne smem da dozvolim ni jedno slovo da mi poseduje. Mada s vremena na vreme omanem, naravno i to obicno kad se ofarbam ( kao danas)...

Elem, zasto ovo sve ja pricam. Sa mojBloga sam upravo iz tog razloga i otisla. Ljudi daju sebi za pravo da salju pp nicim izazvani i cak i posle vise poruka koje ostanu bez odgovora, oni nastavljaju da salju i salju i salju poruke. E pa jedan takav lik me je smorio svojim pp kojima je pokusavao da ostvari konekciju sa mnom i cak pominjao da je od raznih osoba cuo "svasta" za mene i da nema potrebe da se foliram da sam " nepristupacna". Vrhunac je bio kada se prepoznao u mojim postovima. Onda sam ja lepo izbrisala 300 i kusur posta, greota znam, i rekla Gud baj tom serveru, dosla ovde i pocela da floodam svojim viskom energije. Dopada mi se ovde opcija Banuj IP - oduvek sam Ban shvatala kao blagodet. Op prC Tras - ban ....cao. Milina. I posle kazu nije istina da sila Boga ne moli - istina je i to ovolika.

Ali i posle toliko godina, svakakvih prica i par losih iskustva, stvarno ne shvatam potrebu tih ljudi koji drugima prave spletke i zagorcavaju zivot. Mislim, u cem` je fora? Ajd da se nadjemo brate lepo ( kad ja mogu naravno) pa fino an fas da resimo bilo kakav problem koji postoji ili ne. Zasto preko kompa? Ali, to je ono sto sam ja oduvek pricala: Sila junaka iza monitora iznikla, isprsila se virtuelno dika, pa se sili na nickovima raznim, a kad se iskljuci oseti se tako praznim. Tuga golema...

A svi zaboravljaju da stvarno, ali stvarno nije tesko biti fin...i gledati svoja posla.