Oduvek sam smatrala svojevrsnim fenomenom ljude koji proklamuju ljubomoru kao nesto DOBRO.

Mislim, stvarno ne shvatam shta je tu dobro. Kazu, ljubomora razbija monotoniju u ljubavi. Malo prekoMorgen da vam ja kazem. Ako se dodje do tog stadijuma monotonije u vezi, nece ljubomora da je razbije. Kazu "zdrava ljubomora je dobra". Kome je dobra? Onome ko je ljubomoran ili onome kome pravimo ljubomorne scene? Cemu moze biti dobro stanje koje je definisano kao "suzenje svesti, gubitak osecaja za realnost " i tako dalje i tako blize...

Ljubomora nije dobra niti zdrava niti moze da razbije monotoniju i doprinese osvezenju veze. Gnusam se ljubomore, mrski su mi ljubomorni jludi, zaobilazim u sirokom luku ljubomoru jer nishta dobro ne moze da donese niti moze cemu da pomogne. Samo je josh jedna karakteristika ljudske slabosti, nesigurnosti i sujete, formulisana kao ljubomora. "Osecanje" koje tako nisko moze da spusti coveka, da ga ponizi i nasmeje mu se u lice svojom nekontrolisanom potrebom da prikaze svoju posesivnost prema nekome ubedjujuci se da to ima veze sa ljubavlju.

Ljudi koji su ljubomorni pokazuju svoju nezrelost povinovanjem tom osecaju koji zna da izjeda i sistematski unisti sve vrednosti u coveku. Takodje bezdusno ubija ljubav i pravi razdor izmedju dve osobe. Remeti dusevni mir i oblikuje sujetu monstruoznim oblikom tako mrskim i ruznim svakome ko ima dovoljno samopostovanja i svestan je svojih vrednosti. Na silu se nista ne moze zadrzati, a ljubomora je nekada tako nasilan oblik pokusaja zadrzavanja necega do cega nam je stalo i tako pogresan nacin ostvarivanja tog cilja. Gadim se ljubomornih scena i posmatram to kao kakvu bolest koja ne moze da se kontrolise. Ljudi koji osete skok svojih vrednosti ako neko pokaze posesivnost naspram njih ne zasluzuju da ikada spoznaju savrseni mir i spokoj jedne prave ljubavi, tihe i mirne, koja nikada ne ide u kompletu sa ljubomorom.

I tako dabome...

Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um. Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama. Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.

" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."

I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla je samo:

"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".

"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.

Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaja.

Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.

Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.

"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

-------------------------------------------------

Koliko stvarno dozvoljavamo svojim dushama da nam diktiraju shta i ko nam prija i koliko snage izvuchemo iz srca da se uspemo izboriti za to?Razmishljala sam dugo o ovom tekstu i prepoznala sebe u par navrata u nekim zaturenim situacijama iz proshlosti koje su bile uslovljene mojom nezreloshcu i povrshnocu, a sada su se tako iskristalisale i sada, sa ovom pamecu i onim godinama, bilo bi tako lako doneti prave odluke.....Ali dobro...zivot pishe drame, neka je samo zdravlja, izadjemo iz svake greshke pametniji - ako je suditi po mudracima koji to rekoshe...