Ponekad pisem gluposti iz cistog straha da ne napisem nesto smisaono sto bi usput bilo i istinito, zasnovano na cinjenicama i protkano nekim stvarnim desavanjima koja odavno vec nemaju smisla niti skrivaju u sebi bilo kakve sustinski vazne stvari za bilo sta i bilo koga - pa cak i mene. Ponese me lepota besmisla i lakoca nadovezivanja reci, pa svasta tako spontano, krajnje neocekivano, sklepam, na opste i svoje iznenadjenje. Posle odredjenog vremenskog perioda, vratim se da procitam i ne prepoznam se u nijednom medjuredu od desetine belih medjuredova, tako cesto koristenih za izgovor ili opravdanje - " izmedju redova". E pa ja izmedju tih/ovih/onih redova nikad nista nisam uspela da procitam. Meni je sve belo izmedju ovog i sledeceg reda, podjednako kao izmedju ovog i prethodnog. Bas me zanima zasto ( a cesto se cuje) nazivaju " glupima" (blago receno) one, kao ja, koji ne umeju da citaju " izmedju [tih cuvenih] redova"? Mislim, zar nije svima belo izmedju redova?

Oprostice mi na mrvici ironije svi oni renomirani ili ne, znalci te na daleko poznate vestine citanja ne napisanog. Mozda jednogad dana, kad porastem, i ja naucim da citam izmedju redova i pronalazim smisao u dvosmislenostima koje su tako savrseno amorfne i prilagodljive sopstvenom trenutnom raspolozenju koje, kazu, moze da ispuni i najhladnije praznine i zavara i najblistavije umove; ja bih to nazvala Iluzijom sa predumisljajem, ali ko sam ja da nazivam bilo sta ili koga? Samo jos jedna plavusa u nizu koja ne vidi nikakva slovca u belini izmedju redova. Moje misljenje se ne racuna, jer ja NE mislim. Virtuelno, moram konstatovati, se retko kad bilo cije misljenje racuna - ako nam ne prija. Sva skrivena samozivnost i pritajeni egoizam, dodju do izrazaja u ovom nasem divnom virtuelnom svetu. Naravno, mislim na akcijsko - interakcijski odnos dve jedinke spojene stotinama cipova i zica, koje kao uslov moraju imati zavidno znanje gore pomenutog " citanja izmedju redova". Zato valjda ja nemam poruka - a mozda i imam, ali ne znam da ih procitam?

Zanimljivo je da cak i najveci Iluzionisti, dovedu sebe do trenutka u kome spontano stope Iluziju i Stvarnost. A cak i ne budu svesni toga. Valjda je zato onaj Koperfild bio zaljubljen u Klaudiju - stvorio je od nje Iluziju Savrsene Zene ( mada mnogi muskarci sa njom kuju razne , ne bas iluzije, ali fantazije svakako). Zamislite samo kakvu sve iluziju moze stvoriti jedan kreativan um. Savrsenu - ostvarivu - prelepu - zastrasujucu? Ali taj isti Um, ne shvata da svaka Iluzija za sobom ostavi pustos koja posle nece moci da se upotpuni stvarnoscu i lepotama iste. Jer sve sto nam na dohvat ruke nije - zaslepljuje nas lepotom. Tako nasa psiha diktira. Samo sledi naredjenja " od gore", tacnije iz glave i raznih hormonskih, nervnih i svih ostalih centara koji su u konstantnom hladnom ratu, medju sobom. Valjda zato ja  ne znam da citam izmedju redova - jos uvek mi ne dominira hormonski centar za okupaciju neprijatelja koji udje u vidno polje. Takozvani Browser.

Mada, omakne mi se ponekad...