Zene kupuju kreme za potamnjivanje koze, a ja zastitne faktore +50 i vise. Blah..Sve mi se po glavi vrzma ono " sto sam zelela to sam i imala " - oduvek sam volela preplanulu kozu, a sada ( da rezimiramo: OKTOBAR JE!) ne mogu da se pogledam u ogledalo. Prepadnem se! Lice mi je kao bezuspesan pokusaj neiskusne tinejdzerke, u postizanju preplanulosti Roshe -ovom pomadom za expres potamnjivanje. A oci ko u macke. U mraku, naravno. Uvece ( takodje u mraku) samo ako se nasmejem moz` da me vidite ( ne, ovo nije reklama za Colgate!). I tako...
A jos dodatnu mucninu mi stvara sutrasnji 5ti oktobar. Kad krene da se pise o tome, pa da se prica, qq meni. Ovaj narod je cudan soj. Pa promene se desile - desile se. I sto sad sledecih dvesta godina mora da se prica o tome? Jos oni koji su ucestvovali - ajme meni! Ne daj Boze da procitaju ovo sto pisem - rastrgnuce me! A secam se moj pokojni pradeda Aleksa kada je uz kuvano vino ( ili shljivu) pokusavao da prica o Solunskom frontu, svi bi okretali oci i prekidali ga vec posle par reci. Samo sam ja, kad bi mu odnela penziju da mi da "crvendaca", sedela pored njega i terala ga da mi prica. A on bi se onako ispod belih brkova nasmesio onim divnim osmehom koji je krasila kvalitetna proteza ( svalercine nikad nisu dozvoljavale da im zubi kvare osmeh, pa cak ni u 87oj godini) i samo me pomazio po glavi rekavsi, " mala si ti jos za te price" ...I svaki put kad pogledam njegovu sablju koju je doneo sa Solunskog fronta, a koju sam ja bezpogovorno uzela kao uspomenu na njega i onaj osecaj cudne sigurnosti pored furune koju sam lozila da bih zaradila crvendaca kad dodje penzija, setim se kako niko nije imao vremena niti volje da saslusa njegove price. A ja sam bila mala...heh. Kakve bi to price bile, Bogo moj. Mozda je ta sablja i probola nekoga, a mozda je samo i krasila pojavu mog pradede, koja mora biti da je bila upecatljiva i impresivna s obzirom da je imao zena ne zna im se broj. Mada, jedini u familiji je imao harizmu koja pleni. I voleo je shljivovicu vise nego zene. Cudno je to, iznad groba mu je izrasla shljiva koju niko od nas posadio nije. I bas je fina hladovina cak i u sred leta. A na nebu mi se uvek ucini da ugledam smesak ispod belih brkova, kad odem da upalim svecu ispod sljive. Nasmesim se i ja i dodje mi da sapnem da sam porasla, da mi nekako odozgo dosapne neku pricu, ali vidi on da sam porasla, samo glasa nema vise.
Prababu nisam imala prilike da upoznam. Prerano kazu, zbog njegovih svaleracija, otisla na onaj svet. U to vreme, nisam ni osecala nedostatak prababe jer Aleksa je imao uvek vremena za mene. Nisam ni razmisljala o prababi i zavidela sam mu na zivotu koji je vodio. Ustane kad hoce, cerka mu skuva rucak, dohvati stap iza vrata i polako krene put vinograda. Usput, pricalo se, obidje svalerke koje su tog meseca bile aktuelne, i onda nasmesenog brka ode u svoj vinograd da uziva malo u tisini. Secam se ja tog vinograda. Na jednom proplanku je bio smesten. Nemam predstavu koliki je bio jer sam bila " mala" i cinio mi se ogroman. Cinio mi se rasutim po celoj strani brda na kome se nalazio. Samo je u sredini bila napravljena jedna mala kucica u kojoj su kad god odemo na berbu, baba i mama spremale najfantasticnije ruckove - mada sada kad razmislim, moralo bi biti da sam od vazduha i berbe uvek bila toliko gladna da bih i kokosju dzigericu ( ne podnosim je!) pojela. Deda mi je stalno govorio koja sorta se kako zove, a apsolutni hit leta 1978. godine, bila je moja prijava da " deda stalno izmislja da grozdje nosi cudna imena i ubedjuje me da ne jedem grozdje vec neki Merlin" (merlot - prim. prev). Eh, kakvi su to dani bili. Kakvo spokojstvo. Kakva neponovljivost. Prodali su taj vinograd dok sam studirala, bez saopstenja. Jednostavno su prodali kao parce zemlje, neshvatajuci da su prodali parce mog detinjstva. Uzasni su ti Odraslima zvani ljudi, ponekad.
I tako vam ja kazem: vrucina u tri lepe! A ja za sat i po opet moram da radim. S tim sto sada imam zastitini faktor +50. Valjda ce zaustaviti uv ...inace: pregorecu!
Permalink | Komentara ( 2 ) | Pošalji komentar