Jutros obuvam patike, vrlo zadovoljna proteklom rodjendanskom zabavom na kojoj sam bila gost, i u jednom trenutku shvatim da je obuvanje patika pravi mali ritual sportistima. Trenutak u kojem noga upada u kalup patike, je vrlo poseban trenutak koji oznacava ili pocetak napornog treninga ili pocetak uspesne karijere ili jednostavno, pocetak jos jednog dana u kome cemo uciniti nesto dobro za svoj duh i svoje telo.
Kao i svaki trenutak koji mi od neke nevaznosti i rutine ucini vaznost, posvetila sam par minuta razmisljanja svemu tome; sportisti su poseban soj ljudi. Kao sto su, verovatno, i programeri i pisci i umetnici...ali niko ne zivi zdravijim zivotom od sportista.
Sam osecaj da je telo zategnuto kao struna, da su misici istaknuti bas tamo gde treba, da je glava bistra i spremna za novi izazvov, da srce ubrzava ritam i spremno podnosi napor, da koza isparava svezinom, da znoj mirise na sve ono sto jesmo, sve ono sto jedemo, sve ono sto pijemo - a u sportu je to, most of the time, VODA.
Sinoc sam bila na jednom party-ju. Punoletstvo aktuelnog prvaka Srbije, nevazno u kom sportu. Zakupljen fensi restoran u kome, zivotom se mogu kladiti, nikada normalniji soj ljudi nije boravio - lekari, sportisti i srednjoskolci. Devojcice doterane sve u 16, njegova devojka kao kraljica, svesna privilegije sto je bas Njegova. Volim devojcice koje sa nepunih 18 shvate vrednosti koje imaju pored sebe i cuvaju ih, neprimetno i tiho, ali skroz su posvecene tome.
Ja sam oduvek bila teatralna, brza, sokantna i sve sam zelela odmah i sada.
Ova mala sinoc me odusevila. Nije se iscimala ni na jednu provokaciju, a bilo ih je; sto od devojaka iz njegovog odeljenja, sto od prijatelja kojima je bilo zanimljiv i pomalo intrigantan ocigledan izostanak ljubomore od strane jedne naivnosti.
Mladost...
Nisam se osetila staro, daleko od toga. Skroz sam se osecala dobro okruzena ljudima sa kojima radim i koje volim. Samo sam posmatrala ponasanje svih njih na pocetku i onda posle svake case belog vina koje su, naravno, mesali sa kiselom vodom. U jednom trenutku je bila opipljiva njihova zelja da budu odrasli i piju bez poprekih pogleda, i zelja matorih ( mislim na roditelje i prijatelje roditelja) da vrate vreme par destina godina.
Mi smo bili negde izmedju.
Zaglavljeni sa svojim zeljama, vrlo ostvarivim, ali bez svrhe.
Kao jedina osoba u prostoriji koja nije pila, bila sam privilegovana da sve memorisem jasnim slikama.
Savrsena zabava i savrseno uklapanje toliko generacija.
Od pocetka pa do kraja svi su bili na nogama.
Hrana skoro netaknuta, atmosfera fantasticna.
I eto, posle jedne takve noci, nogu malo bolnih od 19cm-a ( sram vas bilo, stikle su u pitanju : ), obuvam patike da krenem na posao jutros i shvatim, koliko smo Mi sportisti, blagoslovena vrsta. : )