... hocu da se zaljubim.
A svi skoce na mene - " Sta ce ti to?!"
Ja ih gledam, pa razmisljam, " mora biti da zaljubljeni nikada bili nisu"...
...jer ko je jednom bio zaljubljen, onako iskreno i duboko, dovoljno jako da zeli tu osobu 24 sata u sebi, ne u dusi, nego u telu, da oseca nekoga kao deo sebe - fizicki; neko ko je voleo toliko da neciji dodir zaboli, zapece, da stisak gusi, da odlazak u drugu sobu menja sivu nijansu u onu turobnu, da smesak nestaje sa likom iza horizonta; neko ko je voleo toliko da je pustao da ljubav odlazi i trazi, luta, osluskuje, pronalazi, a onda vrati se - bez ijednog zala koji opkrhava; neko kome jorgovan mirise kao tek istusirano telo pripijeno uz svoju usnulost; neko kome su dani kao po kazni, ravnodusni, monotoni i krajnje besmisleni ako ne oseti makar i maslackom, dlan na svom obrazu; neko ko je ikada imao rame za plakanje, druga za savetovanje, ljubavnika za zadovoljenje i zadovoljavanje, prijatelja za pomoc, nesebicnu ljubav kao melem za sve rane...taj neko, ne moze reci " sta ce ti to da se zaljubis?" .

... zelim da pripadam. Njemu.