Necu uspeti znam, ali moram da pokusam.
Moja drugarica, moja kuma, kuma moje kceri, doletela je danas popodne iz Pariza, da bi sa svojih 11 drugarica proslavila rodjendan. Sutra uvece se vraca nazad.
Otisle smo u kafanu, staru srpsku kafanu, gde nas je cekalo sve postavljeno i poznati starogradski bend, da ne kazem orkestar, spreman da zapocne vece.
Nas 10 se znamo preko Nje. Nekako smo vec navikle da smo drugarice na odredjeno, da se sastajemo samo kad Ona dodje. I nema tu foliranja i lazne kurtoazije. Tako smo prihvatile nase druzenje. Dva puta godisnje. Eventualno tri.
Pocinju sa ciganskim pesmama i Ona dize ruke i casu. Citamo joj sa usana " Volim vas!" i ne postoji rec koja bi opisala trenutak kada se preko ogromnog kockastog stola sudari 11 energija, pozitivnih energija, kada se preko stola stope 11 iskrenih osmeha i u sebi izgovorenih " i mi tebe" . Jer Nju ne mozes ne voleti.
Zavrsava se " prvi deo" i iznose hranu.
Niko nista ne pipa. Svima knedla u grlu, onako nicim izazvana. Valjda se tako lepe stvari i tako lepe zene, vrlo retko skupe na jednom , tako lepom etno mestu, sa tako lepim, glasovno sposobnim bendom. Sta ja znam. Uzasno jaka emocija. Stravicno velika, iskrena emocija koju samo dugogodisnje prijateljstvo moze da kreira.
Opustamo se polako. Treba vremena navici se na tu zavidno pozitivno atmosferu. Pocinju tiha cavrljanja: " Sta kod tebe ima novo.." , " A ti, gde radis sada?" , " Kako su ti deca? " ...hvatam njen pogled u jednom trenutku, gleda nas, kruzi joj pogled stolom, naslonjena na stolici, smeska se, a suze joj liju niz obraze.
" Ajmo muzika!" - dovikuje i dize casu da nazdravi za nas.
Ziva bila...
Objavio
Proslost u 22:32 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
