Dodje, kaze voli me. Ode.
Dodje, kaze nedostajem mu. Ode.
Dodje, kaze sve su ostale prozirne. Ode.
Dodje, kaze sanjao me je. Nestane.
Dodje, pomazi me po levom obrazu. Tuzno me pogleda. Okrene se i ode.
Dodje, kaze nebo nije dovoljno plavo bez mojih ociju. Nasmesi se. Ode.
Dodje, kaze tuzan je bez mene. Ode.
Dodje, zamoli me da cutimo par sati, a onda ce otici. Ako zelim.
I mi tako cutimo, gledamo se kao da se nikada ponovo videti necemo, z odlicno znamo, da on ce se vratiti s mojom prvom tugom jer je nepogresivo oseti. Kaze, oseti da mu se srce cepa na osmine i zna da mi treba.
A ja cutim. Naslonim mu glavu na desno rame i pomislim kako sam ipak trebala, ono jednom dok smo setali vrhovima neosvojenih planina i lovili zvezde padalice, da pozelim da nikada od mene ne ode. Ali tada sam, eto, bila nekako previse mlada i svojeglava, pa sam pomislila da bih volela da obidjemo svet .
I on je obisao svet. A ja sam ostala gde jesam.
Svet ga je zavoleo. Ali on nije zavoleo svet.
Dodje, kaze nema takve lepote na celom svetu. I ode.
Dodje, kaze nema dovoljno egzoticnih mesta kao sto je tvoj zagrljaj. Ode.
Dodje, kaze nema sigurnosti nigde, kao u tvom pogledu. I ode.
Nema ga dugo, a onda tek padne odnekud, tik iza mene se stvori i sapne mi na uvo: " Devojcice moja....jesam li ti nedostajao?"
A ja samo zazmurim i pozelim da sanjam.
Nekako manje boli kad se probudim i shvatim da je sve bio san...