Sve cesce posmatram stare ljude kako prelaze ulicu gegajuci se, apsolutno ne hajuci za skripu kocnica nekog bahatog vozaca ili blagi osmeh neke dobrodusne zene za volanom. Koja je inace potencijalna opasnost. Ako je verovati muskarcima.
Sve cesce posmatram otmene gospodje koje su verovatno, zahvaljujuci nasledstvu ili ludoj sreci, izasle iz svih ratova kao prave gospodje i to ne u crnini. Onda naidje mi pogled na nekog starca na bicikli, u hiljadu godinama starim patikama koje je pokupio  ko zna u kom kontejneru, koji kao po pravilu ima okacen ceger na volan bicikle. Ceger koji, ako je malo srece, bice makar polupun do kraja dana. Gradovi kriju hiljade kontejnera; valjda ce u jednom naici na dva dana star hleba.
I gde je tu zivotni balans?
Na semaforu umesto da telefoniram kao sav kulturno-demokratski svet, ja posmatram ljude. Inace volim da posmatram ljude. To posmatranje mi daje osecaj pripadanja, jednom narodu, jednom mentalitetu, jednom ocu Jadu i jednoj majci Bedi od koje bi svako iole razmazeno dete sa vecim ambicijama, pobeglo od kuce. Ja nisam to dete. Od ove kuce ne bezim. Neka je i prokletstvo to sto se otac i majka zovu Jad i Beda, moji su. Silom prilika su se prekrstili.
Nailazi covek. Po izboranom licu bih kazala da je jako star, ali pogled u ocima me buni. Bistar je i veseo. Koji je jos penzioner danas, veseo? Previse zivahan za svoje godine, okrece pedale tik uz moja kola koja mile zbog cuvene " spic-guzve". Razmisljam, koje li price kriju te bore? Koliko ljubavi i poljubaca, koliko prevara i lazi, koliko strasti i raznih emotivnih smicalica. Osmehnem se pa pomislim, da blagosloven je svako ko starost dozivi. Ma kakvu proslost za sobom vuko.