Celog zivota sam pokusavala sebe da vidim tudjim ocima, da se zamislim kako hodam, kako delujem totalnim strancima, kako me vide starije zene, kako deca; hvatala svoj odraz u raznim ogledalima, ulickanim izlozima i zatamnjenim staklima besnih kola parkiranih na zabranjenim mestima.
Pokusavala sam da uhvatim trenutak kada ne kontrolisem reakciju tela na nesto ili nekoga, da uhvatim momeat kada isturam grudi jer sam ugledala Njega, kada menjam glas jer pricam sa Njim, kada prekrstam noge i uvijam desnu oko levog lista jer bih da me pomazi bas tu, po levom ramenu koje mu uporno poturam cele veceri, a on samo mirno trepne i nasmesi se.
Takvi trenuci su neuhvatljivi...
Nisam saznala nikada kako me drugi vide, nisam osetila nadimanje grudi i ubrzano disanje, nisam osetila krv kako juri u obraze - jako dugo. Spontanost ne moze da se oseti. To je kao ritam koji vas ponese svojim tempom i ne osetite kada pocnete da se njisete ili ludacki skacete, pustajuci iz sebe ili tiho mrmljanje ili glasne krike.
Kao kada krenete sa nekim da se volite i  jednostavno ne znate, ili ne zelite da znate, sta ce biti na kraju. Odbijate da priznate da ce biti kraj. Jer, koja bi onda svrha zivota bila kada bi u sve ulazili sa predumisljajem i spoznajom svrsetka? Ne bi je bilo, zar ne?
Ili bi je tek onda shvatili?

Heh:)
uzivajte uz Darka, ja sam sa jednim uzivala ...;)