Ulazi klinka na splav.
Metar i jos osamdeset preko, plava, zgodna, lepa, osmeh da poludis. Znaju je ljudi, sportistkinja, mali je ovo grad.  Dosla je s dve drugarice i stala blizu sanka. Smeju se, pricaju, piju neke koktele, ona verovatno bezalkoholni koktel pun vitamina i minerala. Prilazi joj neki chkoDe i ...  kroz guzvu se probija njena majka koja je stajala na vratima i nadzirala njeno kretanje ili ponasanje ili sta vec. Hvata mladica za misicu i udaljava ga od Nje. Kroz sat vremena ista scena. Neki se smeju jer znaju da joj je majka fijuk. Nekima, kao meni, nije smesno jer posmatram njeno lice. Tuzna je. I sasvim bespomocna. Verovatno joj kroz glavu prolazi da je fizicki jaca od majke, skoro da mogu da cujem kako kalkulise ako se brecne  koliko ce biti u minusu a koliko u plusu. Ubrza joj se puls pri samoj pomisli da bi samo na jedan mali trenutak uspela da se natera da bude drska i bezobrazna i pozove obezbedjenje da isteraju ovu cudnu, cudnu zenturacu sa splava, zenturacu koja je blamira, koja sebi daje za pravo da je " stiti" tako pogrdno, tako sramno, zenturacu koja zna da ona ima 20 godina i ne haje niti postuje to, zenturacu koja....je rodila...
I tu se zavrsi kalkulacija. Ne isplati se. Navika je jedna mocna stvar, jako podmukla i  uvek gladna novih stavki koje ce svojim stalnim ponavljanjem i refleksnim reagovanjem postati Navika.
Odgledala sam citav cirkus koji nisu svi primetili, ali dosta njih jeste i zapitala se Sta se to desava sa danasnjim roditeljima? Generalno su svi poludeli. Poseban soj su roditelji sportista koji u detetu vide spas od bede, izlaz iz krize, put do neke vip loze i reseno penzijsko pitanje, a previde cinjenicu koja bi im trebala biti mnogo vaznija : sport razvija dete u zdravu osobu, u zrelu osobu, samostalnu, u jaku osobu, u drustvenu osobu, u osobu koja ume da razlikuje Dobro od Loseg.
DECA  bi trebala biti nasa najbolja investicija u koju stalno treba ulagati bez trunke zali ili sumnje da li je to ispravno. Sport je samo jedan od nacina da ih drzimo dalje od ulice, dalje od loseg drustva i dalje od zatvaranja u virtuelne svetove pune krvavih, agresivnih igrica. 
Ne treba preko dece ostvarivati svoje neostvarene ambicije, niti ih treba koristiti  za ambiciozne projekte samo zato sto nemate dovoljno zelje i volje SEBE pokrenuti, samo zato sto niste na vreme u SEBE ulagali, samo zato sto VASI roditelji nisu imali razumevanja za vas kada ste bili mladi i zeleli da pokusate da se ostvarite na nekom polju.
Posmatram skoro svakog vikenda, masu roditelja koja pravi od dece emotivne bogalje,  roditelje koji vredjanjem naruzuju jedno detinjstvo, roditelje koji vikom i agresivnim nastupima plase ta mala srca koja pod naporom i nenormalnom vrucinom ionako kucaju prebrzo. Posmatram im lica, pokrete, posmatram nervozu koju ne umeju da sakriju, posmatram nerealna ocekivanja i jos nerealnija nadanja koja se nece nikada ostvariti, jer ta deca su tu da se igraju. I samo ako im se sport predstavi kao IGRA, oni moooozda mogu nesto da urade u tom sportu.
Roditelj treba biti i ostati SAMO roditelj, a treneru se treba prepustiti strucni deo.
Dok to shvate, obicno bude kasno...

Nemam pojma.
Zahvaljuju mi se sa nekog radia na nekakvoj podrsci i pricama koje sam slala - ovde me secite ako znam o cemu gospodin prica. Kaze, u nekoj sam Bajci na 202ci bila. A ja u bajke odavno vec sumnjam. Sumnjam u Bajke od onomad kad sam cekala onog konja da se pretvori u princa, ali ostao je konj do kraja bajke. Onda sam cekala jednu zabu da se pretvori u Kraljevica, a ona se prepala od zmije koja je u zbunu htela da je pojede, pa se umesto u Kraljvica, pretvorila u prosjaka i prosila mi na kolenima malo ljubavi i paznje. Sumnjam da su Bajke moguce i ostvarive kao sto mnogi tvrde jos od onda kada sam uzaludno pokusavala stapicem iz casopisa Prinzece koji kupujem cerki, da pretvorim bundevu u kociju ne bih li stigla na sastanak sa jednim od mnogo mojih drugih polovina. Sumnjam osnovano i zato sto sam izgubila u sred Kneza Milosa, baletanku, a niko se do dana danasnjeg nije pojavio sa tom istom baletankom na jastucicu. Sumnjam zbog jos puno stvari, ali ponajvise zbog Njegovih ociju boje razbijenog cilibara, koje su - pisalo je u bajci - trebale da me posmatraju dugo dugo, da odaju emociju koja bi me popela na tron svih ostvarenih zelja ovog sveta.
Ali....
To na javi ne biva, rekla bih...
Cak ni u snu mi se to jos nije desilo....
Tako da, druze V., nastavite da pricate Bajke, ovom narodu to treba.
Ja sam vec sve bajke ispricala i sada ne slusam vise radio, ne gledam TV i ne citam novine.

Ponekad naidje zora koja mi donese jedno novo Ne znam, jedno staro Nisam pametna i jedno neocekivano Slusaj razum; srce je vec previse puta bilo u pravu na moju stetu.
S godinama shvatis da ti ustvari, Razum misli dobro. Srce te ismejava svojim emotivnim tahikardijama i inteligentnim aritmijama od kako krene da kuca. Od kako krene da pumpa samo za Nekog. Osluskujes ga kao simfonijski orkestar i trazis i najmanju gresku ne bi li ga osudio za proneveru ne shvatajuci da je vec kasno. Razum se koprca, daje signale, urla (!), ali zanesenost je previse dobra. Ponese te i nosi, nosi, nosi, daje ti lakocu paperja i snagu uragana, daje ti osecaj mocnog gospodara visina i emociju beloglavog orla mocnog i zasticenog ...
A onda cujes kako je neko najavio veliki prasak...
Ocekujes da padne kometa, da nestane pola sveta, da nastane kataklizma dvehiljadeineke, zgrcis se i ocekujes bol, ocekujes buku, ocekujes Haos u svoj svojoj snazi i moci, ocekujes crveno nebo i vrelu lavu probudjenih vulkana...ocekujes sve na filmovima izmisljeno i u knjigama predskazano, a dobijes samo novu emociju u sebi. Tugu.
Zanesenost prodje i ostavi za sobom pustos, Razum preuzme inicijativu, srce se scucuri i utihne zbog grize savesti losih proracuna, samo Tuga se pojavi kao Alfa i Omega svega sto se tog trenutka racuna.
Polozaj fetusa donese prekopotrebni mir telu, zazmuris ne bi li bezlicnost okruzenja zamenila zelenim slikama neispunjenog, pokusavas da se zalecis nekim nerealnim utehama i sramnim opravdanjima tudjih gresaka, svojih gresaka, zivotnih gresaka, gresaka tvojih predaka i predaka tvojih predaka, sto kolena unazad pokusavas da opravdas genetski kod koji je jos u tamo nekom 15. veku, u koji  iskreno pocnes da sumnjas tada, tvoja rodjaka mutirala nekom svojom Tugom dok je pod svetloscu svece ili smrdljivog fenjera, pisala pismo nekom istom kao Ti, govoreci mu o svojoj Ljubavi, o svojoj Zelji i neispunjenim snovima...
E to je dragi moj, Ljubav...
Ta tuga koja te raspada, pomisao da ces umreti ako ne budes imao Nekoga, prihvatljivost tog umiranja koja je zastrasujuca, ravnodusnost prema svemu sto nekome zivot znaci, bezlicnost jednog suncanog dana kao posledica te Tuge koja ledi krv u zilama, koja boli i razboljeva, koja tako precizno definise Ljubav i pripadanje nekome kome ti nisi centar sveta...svesnost svih ovih posledica i svojevoljno oslobadjanje bas Njega, da ide sto dalje, da zivi svoj zivot, da trazi svoj put, da se daje kome treba i kome ne treba, da isprobava sve i ne oseti nista, da nauci da voli na isti nacin kao i ti...da pronadje Tugu u sebi izazvanu neuzvracenoscu, da shvati Ljubav, da shvati koliko sam ga volela.
I onda ce se desiti ova Zora.
Onda ce biti pravi trenutak da pred samo svitanje sidjem ispred kuce i udjem ti u kola. Onda ces tek uzivati u toploti moje sanjivosti i mirisu moga tela. Onda, kada sagnes glavu da me poljubis ne bi li odganao tugu i izbrisao njene usne iz svojih misli, tek onda ces shvatiti tugu u meni...i plakaces jer ces pomisliti da si ti uzrok te Tuge i tog bola sa kojim sam se sazivela. Ali nisi, veruj mi, to je samo posledica mojih gresaka koje sam pravila u tvojim godinama...
...a proslost ne moze da se promeni...