Ponekad prestajem da sanjam...
Osecam slomljena krila i zemlju
pikirajuci ka meni...
ili obrnuto...
Secam se necijih reci:
"Ako zelis da ti ne pozli,gledaj horizont!"

"I sutra je dan i mozda sutra,
ce mi biti lakse da se vratim.
Dusa mi je duboka i nepregledna rana
od dana koji su dugu nit tkali.
I sutra je dan i mozda sutra...
cu smoci snage da ti sapucem,
da ceznem da opet budemo zajedno
i da ti kazem da te jos uvek volim."
Koja suluda misao,koje zalosno beznadje
jureci u verovanju da vreme stoji u mesto
i da ga mozes imati na dlanu kao cvet
koji lagano upletes u svojim kosama.
Jer mozda ce doci trenutak u kome
ca ti klepsidra reci:"Prekasno!"
I sve sto si sa strane ostavio za...sutra,
ce se pretvoriti u ...pesak i pustinju.
Stavio sam svoje bice kao prag,na kome se gazi,
sati koje prolaze u cutnji,pustoo...
I skupljam barice suza prolivenih,
u danima u kojima se ti ne vracas!
I mozda ce nekad biti trenutak
u kome ces ti reci:"Ostvarilo se!"
Ali se moze desiti da moje telo,prah,
 bude u vasioni,daleko rasprsen.
Ne znam niti pokusavam shvatiti
misteriju koja me vodi napred,
ali sve ima kraj na ovom svetu,
tad kad zelis reci a nemas vise reci.
Ti mislis da vreme stoji i da te ceka,
dok svi oko tebe odlaze uzurbano?
Kazes sebi:"Sta je godina i jos jedna,
pored toliko tolikih,izgubljenih?!"
U stvari,shvatio sam.Nema nijedno sutra,
u kome cemo biti kao na pocetku!
Nije ti vise stalo i ne osecas me u sebi....
Nista.Cak se i nada izgubila!
Beznadezdan sam,misleci da dolazi sutra,
da se moze nekad...Pokajati!
I sutra je dan!? Ali kao i danas ce se ptretvoriti
u zaborav!