-          Odvratna ludakinjo! Ti nisi normalna, ti si životinja! Ima da te zatvore, ima da... ima da...

-          Šta – ima da? Ti ćeš nešto da uradiš, a?

-          Ovako ne može vazda, Margita, čuješ, ne može!

-          Nešto ćeš da preduzmeš? Šta? Da mi oduzmeš dete, razvedeš se?

-          Da, razvešću se, samo gledaj!

-          I onda ćeš o detetu sam da se brineš, je li? Povešćeš je sa sobom?

Devojčica crnih očiju, ravne crne kose razdeljene po sredini, bledog i bezizražajnog lica slušala je tišinu nastalu posle majčinih prezrivih reči. Ne, tata je neće povesti sa sobom, to je dobro znala – jednostavno će pobeći od čudovišne žene, od sopstvenog deteta, u zagrljaj normalne ljubavnice. Sa kojom će praviti novu, normalnu decu. Ona će postati nepotrebna, kao što je, uostalom, već i sada. Nepotrebna svima oko sebe, važna jedino sebi samoj.

Ali to je, naizgled, nije uzbuđivalo, niti činilo da joj drhte prsti kojima je trunila mrvice u akvarijum sa malom šarenom ribom čije su kretnje kroz ustajalu vodu fiksirale njen hladni, tamni pogled. Drugom rukom bi povremeno protrljala natečenu desnu stranu usta, uspomenu na poraz namere da od majke sakrije album sa samolepljivim sličicama,ujakov poklon za rođendan. Zvuci iz susedne prostorije opet su se začuli, nastavljajući godinama dugu muziku gađenja i netrpeljivosti.

-          Zašto si je udarila? Šta je skrivila?

-          Ne sluša šta joj kažem! Uzima poklone od tog... tog perverznjaka, tog malicioznog...

-          Margita, to ti je brat! Ne misliš valjda...

-          Šta ima da mislim, vidim kako je gleda! I kako je ti gledaš! Skote!

-          Ti... ti nisi... ti si luda, tebe treba u Vršac!

-          Čik probaj, gade, svima ću reći šta radiš sa rođenom ćerkom!

Još jedan interval impotentne tišine, tim jadnije jer njen otac ništa nije radio sa njom, osim što ju je ponekad vodio u kafanu da upozna njegove divne, interesantne prijatelje, toliko impresivnije od njega samog. Tata, tata, mislila je devojčica, ti si jadni slabić. Ni nalik na muškarca kakvog bih želela za sebe. Moj muškarac, mrmljala je vrlo tiho gledajući kako ribica halapljivo guta svoj obrok, mora biti drugačiji, bitno drugačiji... ali opet, ne previše. To bi sve pokvarilo.

 Nedavno su u školi imali lektiru: Romeo i Đulijeta. Da, mislila je, Romeo – neko koga ludo volim i ko mene ludo voli, ko ne može živeti bez mene, čiji dah se samrtnički skraćuje ukoliko mu je oduzeta moja nega i ljubav... Doduše, ono što je imala na umu nije se poklapalo sa knjigom, tako da je prestala sa čitanjem negde kod druge polovine a ostatak naprosto izmislila....ah, beše to veličanstvena fantazija! Samo kad bi mogla da je sprovede u delo. Jednog dana možda će i moći.

-          Margita, ti si čudovište...

-          Dokaži!

-          Šta... kako da dokažem?

-          Angažuj advokata! Pozajmi pare od svojih prijatelja, kafanskih parazita nalik na tebe! Odvuci me na sud, dokaži da sam luda! Hajde, da te vidim!

Crnokosa devojčica je znala da je ovo nepremostiva prepreka: očeva majka već je imala jedan srčani udar, drugi ne bi preživela.A njena mama se ne bi ustručavala od javnih skandala, poziva usred noći, histeričnih predstava u sudnici, suzama okupanih priča svakom novinaru koji bi imao interesa da piše o zlostavljanoj ženi i nezaštićenom detetu, incestu u naizgled normalnoj familiji...Ne, neće tatica uraditi ništa. Jadni , slabi tatica...

I tad joj je sinula ta divna, bajkovita ideja:

Romeo mora biti slab. Jake ljude je teško kontrolisati. A ona, željna da je vole, nevoljena od rođenja, kontrolisana oduvek, morala je obrnuti uloge i postati ona koja kontroliše. Da, njena odvratna majka, strana, hladna žena što ju je tukla bez razloga, omalovažavala iz zavisti, izlagala javnoj poruzi motivisana čistim sadizmom, upravo ona joj je šapnula jedan od najboljih saveta u životu: biraj slabe da nad njima vladaš.

Koliko dugo se , zapravo, ta misao već razvijala u njoj? Oduvek?

Zastala je na trenutak, prestavši da hrani ribicu. Dakle, rezonovao je njen brzi, oštri um, Romeo ne sme biti junak – to moram biti ja. Ja moram njega spasavati, ja moram biti u prednosti. A on zahvalan. Uzdrhtao, očekujući milost odozgore. Lak za kontrolisanje , sa slabostima otkrivenim i krhkim kao leptirova divna, šarena, lomljiva krila.

Zar sam zato... odabrala svoj poziv? To joj ranije nikad nije zalutalo u misli, ta sjajna, fantastična mogućnost...

I još nešto, dodala je sebi da nikad ne zaboravi: briga za druge je slabost, kao tatina briga za babino zdravlje. Ako brineš samo o sebi – kao što ja radim otkako postojim – mnogo manje si ranjiv. Pogotovo ako glumiš da je suprotno od toga.

Zakikotala se vrlo glasno, prosula malo hrane za ribicu na tepih; nema veze, ne smeta ništa, ribica je dobila dovoljno da se najede.

A vrata od stana su tresnula, znači – tata je još jednom pobegao. Intuitivno, svojom mračnom osećajnošću, devojčica je znala da je ovo poslednji, konačni put.

Romeo, rekla je sebi. Romeo mora biti od peska. I ja , samo ja, moram znati gde se taj pesak ispušta. I onda da ga ispuštam malo po malo, onda kada mi to odgovara. Romeo, sada si dobar – rupica je zapušena. Romeo, sada si loš i nevaljao – rupica se otvara i pesak curi, curi... Svi viču –Jao, šta se to događa?- a ja im kažem: Ne brinite, srediću to. Svi gledaju u mene, dive se, pričaju – kako je plemenita, kako je pametna, ona ga spasava! I iznova, iznova, iznova...

Ne, kontrola koju mama ima je ništa – to je haotična, nestabilna kontrola lude, glupave žene. A ja niti sam luda niti sam glupa. A moj posao... još samo tri godine srednje škole i onda...

Vrata njene sobe otvoriše se sa treskom. Margita je stajala pred njom, opaka, zla, spremna da zlostavlja nju sad kad je tata pobegao.

-          Šta to radiš?

-          Pa... hranim ribicu...

-          Bogami, lepo je hraniš. Ne vidiš da je crkla?

Bacila je pogled kroz mutnu vodu akvarijuma: ribica je plutala. Više nije mrdala.

-          Izgleda – rekla je devojčica, jedva susprežući smeh – da se previše najela.

-          Kravo – promumla majka preteće – ni to ne umeš da obaviš kako treba.A bićeš nekakva medicinska sestra! Ja sam dala pare za to beskorisno plivajuće govno! Ja!

Margita je prišla devojčici jednim munjevitim, besnim korakom i udarila je pesnicom po nosu. Krv je potekla u tananom mlazu, ali devojčica nije marila. Sada je tačno znala šta da radi.

-          Oprosti, mamice!

Mamica je ovo mrzela najviše – takav deminutivan, emotivan naziv uz jalovo preklinjanje omraženog, malog pijavičastog stvorenja, toliko ni nalik na nju. Momentalno ju je šutnula u stomak. Stvorenje se zgrčilo na podu lijući suze i sline, gadeći joj se beskrajno.

-          Nisam ja nikakva mamica, rospijo mala! Gladna sam, hoću večeru do sedam! Brzo!

Suzdržavajući nagon za povraćanjem, Margita je pobegla iz ćerkine sobe, zalupivši vrata kao da ih želi zapečatiti zauvek. Ta mala gadura, mislila je, moram je se paziti, uvek je kontrolisati... nema ni srca ni duše, može me ubiti ako se ne čuvam... Krenula je ka ormanu, otvorila ga i počela brižljivo birati garderobu.

A u sobi, ćerka se pažljivo odmotala iz svog klupka i tupim, hladno crnim pogledom fiksirala vrata. Dobro, pomislila je, iživela se, neće ulaziti više. Sada se već sigurno spremala da ode kod jednog od svojih ljubavnika. A dotle, večera je mora čekati.

Pogledala je mrtvu ribicu na dnu akvarijuma i nasmešila se. Da, to je to, mislila je. Pronašla je pravi otrov. Samo mora biti izuzetno strpljiva. Stavljati ga u hranu u malim dozama. I ako sve izvede kako treba, draga majka polako će utonuti u demenciju, njen mozak istrajno nagrizen upornim delovanjem nevidljive, fantomske supstance. Biće bespomoćna. I ona, njena požrtvovana ćerka, negovaće je do samog kraja, do poslednjeg, užasavajućeg trenutka koji uz nečujni vrisak tone kroz razjapljena usta bespomoćnog starog leša.

Romeo, moj Romeo, mrmljala je pridižući se sa dlanom na stomaku, samo čekaj da te sretnem. Platićeš mi za sve ovo.