Čekaj.Slušaj.
Ja ne pristajem na ustaljene početke, i zato ću preći pravo na stvar.
I nisam sigurna da li ćes čuti. Peče.

Dok jurim njegovom stazom, dok dišem njegov vazduh, osetim.
I ne, ne pristajem na ustaljene priče, svetski bol i ostale trice.
Ali ne mogu da lažem...vrišti.
Shvatam da se trudiš, i ja se trudim.
Možda smo nova generacija Sizifa?
I sva uputstva za bolji život, lepše sutra su samo bespredmetna govorenja,
šuplje kese i mlake limunade naših "velikih krojača".
Hajde...dogovorimo se.
Sami sa sobom.
Da konačno shvatimo da li je lakše jadikovanje ili življenje.
Peče.

Neću da budem limunada, da se prepustim bez otpora.
Dani se smenjuju, ljudi blede, a tek po koji izdanak sreće održava u životu.
Moram vam priznati, bila sam siva.
Moj mozak je pripadao toj stradiji ljudske gluposti.
Metamorfoza.

Da li možemo da se odupremo tom genu loše misli ?
Hoću metamorfozu, da svaki otrovni atom umre u meni.
Svako od nas ima svoju šansu.Ne propustimo je.
Hoću da rastem, da razvijam svoje zrno sreće, onako kako želim.
Pokušajmo da se odupremo spregama koje nas vuku ka dole.
Nemoj da podlegneš tom tempu, tom zlu koji te sprečava da vidiš makar iskru lepog.
Pitanje je da li ćeš dozvoliti da nastave da te ograničavaju ?
Da tvoje telo bude samo marioneta tuđe radosti ?
Ja neću da budem limunada, nemoj da budeš ni ti.
Čekaj i saslušaj, valjda će ti biti jasnije, moraš samo malo da razmisliš...i živiš.

Pusti me da budem inženjer tvoje duše.
Pusti me da se igram.
Pusti sebe u vrtlogu nas.
Pusti se, meni.

Gledam te.
-miris dunja
Po glavi se vrzmaju naše scene.
-jak je!
Želim te...
-para sinuse
Kao što sam noćas, i sad ću.
-Ali prija
Voleti.

Iznevirana svojim strahom, ustajem, navlačim već izlizane farmerke i prolećnu jaknu ( koji apsurd, pa napolju je zima! ).
Prvi udah, vazduh je toliko leden da su zubi počeli da mi trnu.Ruke zavlačim u dzepove pokušavajući, bezuspešno, da ih zagrejem.Ulica kojom koračam je tmurna, prava ružna ulica, prošarana barama.Na njenom kraju, odzvanjali su koraci.Da, to je još jedan usamljenik, koji sa svojim kučetom šeta.On bar ima nekog! ( ta misao me je parala! ). Plašim se, jeza mi  je nagrizla kožu.
Ispred mene se prikazala devojčica, zanosne garave kose, čiji su se uvojci igrali sa nosem, skakali po obrazima.Preskakala je bare u kaputu od somota, u boji proleća.Delovala mi je zanimljivo tužno.
Nisam mogla da odvojim pogled sa nje.
Bila mi je slična.
Iz magle, vazduha koji je sve više gušio, izašao je jedan stariji čovek.Uglovi usana su mi se iskrivili.
Devojčica mu skoči u naručje, i ozarena krene da mu ljubi od hladnoće ispucale obraze.Bila je srećna.
Spustio ju je, uhvatio za ruku, snažno-nežno.
Nije mi slična.
Nestali su, moje oči su ih obrisale.
Ostala sam sama na ulici, i iz nekog razloga počela da trčim.
Kucam na vrata, ona otvara, zbunjenog pogleda. Sa saveznikom, tišinom, grlim moje utočište od sveg bola.
Glava mi je prekrivena, ali ne gušim se.Strah će ostati, pustio je korene, neće otići, ali ću ja pobeći od njega.

Dan se preliva, osećaj takođe, jauk postaje jači.
Vreme je otupelo osećaj.
Tu je drvo, drvo života, tu si ti, a tu sam i ja.
Okreće se svakodnevni ringišpil,
mojoj glavi prija vetar od brzine.
Vreme ubija užitak, zar ne?
Sve manje volim vetar, i on me sve više tera na plač.
Sve se dešava po već ustaljenom principu.
Svaki dan je ista modla za kolače.
Sve je isto, ali tu je nada.
Ona vrcava mala žiška koja budi plamen u stomaku,
koja me održava u svakoj modli.
Ali dođu dani kada sumnjaš, dani ispijenog mozga,
kada ne vidiš svrhu, kada ne možeš da osetiš.
Čekam ga.
Onako bezobličnog, velikog, neznanog,
ali toliko potrebnog.
Čujem krik, ranjena životinja vrišti iz mene.
Čujem jauk, toliko dubok da i koža boli.
Ipak..ja ćutim.
Ne dam bolu da me oda.

Vreme će ugušiti sve.