Iznevirana svojim strahom, ustajem, navlačim već izlizane farmerke i prolećnu jaknu ( koji apsurd, pa napolju je zima! ).
Prvi udah, vazduh je toliko leden da su zubi počeli da mi trnu.Ruke zavlačim u dzepove pokušavajući, bezuspešno, da ih zagrejem.Ulica kojom koračam je tmurna, prava ružna ulica, prošarana barama.Na njenom kraju, odzvanjali su koraci.Da, to je još jedan usamljenik, koji sa svojim kučetom šeta.On bar ima nekog! ( ta misao me je parala! ). Plašim se, jeza mi  je nagrizla kožu.
Ispred mene se prikazala devojčica, zanosne garave kose, čiji su se uvojci igrali sa nosem, skakali po obrazima.Preskakala je bare u kaputu od somota, u boji proleća.Delovala mi je zanimljivo tužno.
Nisam mogla da odvojim pogled sa nje.
Bila mi je slična.
Iz magle, vazduha koji je sve više gušio, izašao je jedan stariji čovek.Uglovi usana su mi se iskrivili.
Devojčica mu skoči u naručje, i ozarena krene da mu ljubi od hladnoće ispucale obraze.Bila je srećna.
Spustio ju je, uhvatio za ruku, snažno-nežno.
Nije mi slična.
Nestali su, moje oči su ih obrisale.
Ostala sam sama na ulici, i iz nekog razloga počela da trčim.
Kucam na vrata, ona otvara, zbunjenog pogleda. Sa saveznikom, tišinom, grlim moje utočište od sveg bola.
Glava mi je prekrivena, ali ne gušim se.Strah će ostati, pustio je korene, neće otići, ali ću ja pobeći od njega.