• Koža mi je nabrana, suva. Ruke su mi grube, ispucale. Pustinja sam, žedna kiše, oaze, željna mladosti.

• Ležem u krevet sa njim. Da, i dalje imamo odnose, ako se pitate. Znam, sećam se i ja mojih izjava iz mladosti, ali navika nije tako loša. I znam da vas zanima, on je i dalje lep, sa onom čvrstom vilicom, jakim obrvama, i rukama samo za mene. Sede su počele da mu okupiraju glavu, volim njegovu crnu prošaranu kosu. Da skratim priču, ovo vam pišem ležeći pored njega, spremajući invaziju na njegovo telo. Hm.

• Jedva dolazim do daha, jedva sam čekala ovo da vam otkucam. Upoznala sam ga. Da, da. Njegov pogled me je omamio. Kad bi samo bio moj.

• Koža porađa još fleka. Starost me izjeda, a tek misao o samoći. Popunjavam poslednje strane. Bliži se.

• Moram vam priznati, u belom sam i sebe zavela ( Koliko skromno! ). Čipka, veo, bele ruže, biseri na vratu. Osećala sam se kao pobednik. Moj je! Očarao me je dok sam koračala ka njemu. Kako me ja samo gledao! Ušunjala sam ruku u njegov dlan, čvrsto ju je držao. Kosti su mi trnule. Gosti ( Od kojih polovinu ne poznajemo ) su nas gledali, upijali deliće naše sreće. Plesali smo, i plesali.
  

• Držao mi je ruku, pričao o mekoći moje kože. Bila sam svesna svog padanja, i sa željom sam se pustila. Dugo sam posmatrala te crne oči. Želela sam da uskočim u njih i letim. Uspevala sam, i to mi je prijalo. Za čas bi navukao svoje usne na moje, voleli bi tišinu, osetili vrelinu daha. Vreme bi stalo.
  

• Oseća se oštar miris bolnice. Oči paraju igle, cevi, i ostale gluposti. Želim da ležim pored njega. Da se naše ljuske starosti spoje, dve sede kose pomešaju, da zatvorimo oči i ponovo..neka vreme stane.

• Evo ga, na vratima, tmuran, sa pogledom "nisam kriv". Seo je na trosed, ćuteći. Fokusirala sam se na pauka u ćošku. Probio je tišinu rekavši da ga uzbuđuje koleginica, i da mu se čini da je zaljubljen u nju. Već sam je zamislila, sa grudima do nosa, dužih nogu, usana sočnijih od mojih. Te slike su mi napadale mozak! Pauk se zaglavio u svoju mrežu. Prišla sam, stala iznad njega. Kaže da to ne može da taji od mene. Stavila sam prst na njegove usne izgrižene od krivice. Uzela sam mu šaku, stavila na grudi. Da...više nije mislio na nju.
  

• Krišom ga posmatram, u kupatilu je, presvlačio se. Nije bio svestan da ga posmatram očima lovokradice. Muče ga srednje godine, uvlači stomak pred ogledalom. Kako je samo bio smešan. Razmišljam koliko volim svaki delić te persone. Čak i odvratne navike, nepranje ruku posle nužde, itd. I da, ove noći sam ipak ja bila plen.

• Držala sam ga za ruku, gledao me je onim crnim očima. Pogled mu je bio isti. Čuo se parajući zvuk iznad njegove glave. Oči su mu bile nepomične, moje, crne. Iskliznuo mi je iz ruke. U glavi prolazi titl, menjaju se scene. Ležem do njega, stavljam glavu na tihe grudi. Zatvaram oči. 
  

Svetlost se dodvorava mraku,
evolucija.

Stvaram, pružam sebi spas.
Izvlačim korist od bola.
Stvaram, da bi stvorila nas.

Kujem ključeve našeg sveta.
Čuvam ih od bola.
Kujem, i neka sam prokleta.


Prkosim prirodnom poretku,
revolucija.

Sve je to delo vraga,
puštanje u vrtlog života i smrti.
Varijacije naših priča, uživati.

Sve je to delo vraga,
kada mene pusti tebi.
Kulminacije naših uloga, voleti.

Sve je to delo vraga,
kada priča se pritaji.
Kada shvatiš da voliš vraga, u mojoj glavi.

Položen si mi na dlanu.
Udišem te do poslednjeg grama.
Uživam u opijatu.
Uvlačim u sebe otrove, bez srama.

Zatvori svoju ranu.
Nađi higijenu srca, užitak nije drama.
Da li i ti imaš titulu ovisnika,
ili je nosim sama?

Stavi mi povez preko očiju
da doživim vrhunac dodira.
Naivno, pustiću te.
Preklinjaću noć da bude duža.

Razmišljaću o ukusu kiše,
pljusku dodira koji ćeš mi darovati.
Instinktivno, pratiću te.
Proklinjaću zoru, što je već stigla.

Nauči me da gledam kroz tamu.
Nauči me da živim po danu.

Otvaram oči sa iluzijom o veličini,
pomišljam kako ću osvojiti i ovaj dan.
Svako jutro pripisujem gorčinu
moga uništitelja, san.

Ignorišem reč Boga
sumnjam u njegovo postojanje.
I da zaista ima Boga,
zar bih podnela što ja nemam to zvanje.

Krinka je na nama.
Ljuštura je prozirna, ali ne pristaje na poraze.
Želim da proniknem u unutrašnjost.
Želim da dođem pred taj krst.
Sa krvavim kolenima puzim do oltara.
Boreći bitku grešnice i pokajnice.
Očekujem odgovore.
I ko će objasniti šta je dobro, a šta ne?
Životne sokove ubijaju pravila.
Vezana sam.
Moral je način da se uguši izuzetak.

Volim notu koju ti daje noć
dok uživam u našoj ogoljenosti.
Volim sve linije i izrasline tvoga tela koje ti daju moć
dok gledam pritajene jecaje iznemoglosti.

Volim što vapiš za mnom
dok ležiš u krevetu lucidnosti.
Volim što odmahujem glavom
dok ti dodirujem čeljusti.

Čekaj.Slušaj.
Ja ne pristajem na ustaljene početke, i zato ću preći pravo na stvar.
I nisam sigurna da li ćes čuti. Peče.

Dok jurim njegovom stazom, dok dišem njegov vazduh, osetim.
I ne, ne pristajem na ustaljene priče, svetski bol i ostale trice.
Ali ne mogu da lažem...vrišti.
Shvatam da se trudiš, i ja se trudim.
Možda smo nova generacija Sizifa?
I sva uputstva za bolji život, lepše sutra su samo bespredmetna govorenja,
šuplje kese i mlake limunade naših "velikih krojača".
Hajde...dogovorimo se.
Sami sa sobom.
Da konačno shvatimo da li je lakše jadikovanje ili življenje.
Peče.

Neću da budem limunada, da se prepustim bez otpora.
Dani se smenjuju, ljudi blede, a tek po koji izdanak sreće održava u životu.
Moram vam priznati, bila sam siva.
Moj mozak je pripadao toj stradiji ljudske gluposti.
Metamorfoza.

Da li možemo da se odupremo tom genu loše misli ?
Hoću metamorfozu, da svaki otrovni atom umre u meni.
Svako od nas ima svoju šansu.Ne propustimo je.
Hoću da rastem, da razvijam svoje zrno sreće, onako kako želim.
Pokušajmo da se odupremo spregama koje nas vuku ka dole.
Nemoj da podlegneš tom tempu, tom zlu koji te sprečava da vidiš makar iskru lepog.
Pitanje je da li ćeš dozvoliti da nastave da te ograničavaju ?
Da tvoje telo bude samo marioneta tuđe radosti ?
Ja neću da budem limunada, nemoj da budeš ni ti.
Čekaj i saslušaj, valjda će ti biti jasnije, moraš samo malo da razmisliš...i živiš.

Pusti me da budem inženjer tvoje duše.
Pusti me da se igram.
Pusti sebe u vrtlogu nas.
Pusti se, meni.

Gledam te.
-miris dunja
Po glavi se vrzmaju naše scene.
-jak je!
Želim te...
-para sinuse
Kao što sam noćas, i sad ću.
-Ali prija
Voleti.

Iznevirana svojim strahom, ustajem, navlačim već izlizane farmerke i prolećnu jaknu ( koji apsurd, pa napolju je zima! ).
Prvi udah, vazduh je toliko leden da su zubi počeli da mi trnu.Ruke zavlačim u dzepove pokušavajući, bezuspešno, da ih zagrejem.Ulica kojom koračam je tmurna, prava ružna ulica, prošarana barama.Na njenom kraju, odzvanjali su koraci.Da, to je još jedan usamljenik, koji sa svojim kučetom šeta.On bar ima nekog! ( ta misao me je parala! ). Plašim se, jeza mi  je nagrizla kožu.
Ispred mene se prikazala devojčica, zanosne garave kose, čiji su se uvojci igrali sa nosem, skakali po obrazima.Preskakala je bare u kaputu od somota, u boji proleća.Delovala mi je zanimljivo tužno.
Nisam mogla da odvojim pogled sa nje.
Bila mi je slična.
Iz magle, vazduha koji je sve više gušio, izašao je jedan stariji čovek.Uglovi usana su mi se iskrivili.
Devojčica mu skoči u naručje, i ozarena krene da mu ljubi od hladnoće ispucale obraze.Bila je srećna.
Spustio ju je, uhvatio za ruku, snažno-nežno.
Nije mi slična.
Nestali su, moje oči su ih obrisale.
Ostala sam sama na ulici, i iz nekog razloga počela da trčim.
Kucam na vrata, ona otvara, zbunjenog pogleda. Sa saveznikom, tišinom, grlim moje utočište od sveg bola.
Glava mi je prekrivena, ali ne gušim se.Strah će ostati, pustio je korene, neće otići, ali ću ja pobeći od njega.

Dan se preliva, osećaj takođe, jauk postaje jači.
Vreme je otupelo osećaj.
Tu je drvo, drvo života, tu si ti, a tu sam i ja.
Okreće se svakodnevni ringišpil,
mojoj glavi prija vetar od brzine.
Vreme ubija užitak, zar ne?
Sve manje volim vetar, i on me sve više tera na plač.
Sve se dešava po već ustaljenom principu.
Svaki dan je ista modla za kolače.
Sve je isto, ali tu je nada.
Ona vrcava mala žiška koja budi plamen u stomaku,
koja me održava u svakoj modli.
Ali dođu dani kada sumnjaš, dani ispijenog mozga,
kada ne vidiš svrhu, kada ne možeš da osetiš.
Čekam ga.
Onako bezobličnog, velikog, neznanog,
ali toliko potrebnog.
Čujem krik, ranjena životinja vrišti iz mene.
Čujem jauk, toliko dubok da i koža boli.
Ipak..ja ćutim.
Ne dam bolu da me oda.

Vreme će ugušiti sve.