Dan se preliva, osećaj takođe, jauk postaje jači.
Vreme je otupelo osećaj.
Tu je drvo, drvo života, tu si ti, a tu sam i ja.
Okreće se svakodnevni ringišpil,
mojoj glavi prija vetar od brzine.
Vreme ubija užitak, zar ne?
Sve manje volim vetar, i on me sve više tera na plač.
Sve se dešava po već ustaljenom principu.
Svaki dan je ista modla za kolače.
Sve je isto, ali tu je nada.
Ona vrcava mala žiška koja budi plamen u stomaku,
koja me održava u svakoj modli.
Ali dođu dani kada sumnjaš, dani ispijenog mozga,
kada ne vidiš svrhu, kada ne možeš da osetiš.
Čekam ga.
Onako bezobličnog, velikog, neznanog,
ali toliko potrebnog.
Čujem krik, ranjena životinja vrišti iz mene.
Čujem jauk, toliko dubok da i koža boli.
Ipak..ja ćutim.
Ne dam bolu da me oda.

Vreme će ugušiti sve.