Nekad je bila u modi italijanska obuća i odeća i kod nas,pa se redovno tako putovalo u Trst po nove krpice i to masovno...Neki su uspeli tamo poznanike i prijatelje da steknu i to prave pravcijate Italijane... Među njima je i moja komunikativna mama naravno...

Sećam se jednog leta, jedne daaavne godine, došli su nam u goste mladi par: on Italijan,a ona Slovenka.

Imala je tako krupne zelene oči i po malo hrapav glas ali je tako predivno izgledala i imala graciozan hod,da sam ja povremeno kao dripac zaboravljao se i tako bezobrazno zurio u nju i jedva se suzdržavao..

U par navrata me je mama opominjala, diskretno.

U jednom trenutku smo bili nasamo i više me niko nije moglo sadržati da je ne stegnem u zagrljaj onako muški i ne poljubim.

Nije se opirala-narpotiv.Tako mi je prilegla na grudi,a srce je tuuuklo i poigravalo kao ludo...mislio sam na momente da će iskočiti..

Svaki nerv je igrao u meni tada.

Sve se okretalo oko nas.

Drhato sam kao u groznici-i ona je.

Meni dvadeset,a njoj godinu manje...Ljubio sam je i ona mene i govorio sam iskreno,brzo i bez puno kontrole,onako spontano iz srca,

-svidjash  mi se ...mnooogo mi se dopadash!!-

Izmedju poljubaca medeno slatkihsma pokushavoa da govorim: da bih želeo da sa njom ostanem zauvek ili makar da je viđam češće ..

-zelim te!!

-ja tebe,dusho moja!!

Nisam razumeo šta mi je tačno odgovarala na slovenačkom,osim tih par rechi,a oboje smo bili tako uznemireni do bola,a i prekidali smo govor jedno drugom, poljupcima...povremeno me je gledala krupnim zelenim očima, tako nežano i sa toliko čežnje, da sam postajao napet kao struna.Bio sam spreman bilo šta učiniti, samo da je rekla-bilo šta!!!Bilo shta!!!

-tako si leeep i sladak si mi znash?-shaputala je uz smeshak.

Prekinuli su nas koraci i žagor.

Mama i gospodin Mauricijo su nešto glasno razgovarali ulazeći u sobu...

Mislim (sada) da je to mama namerno činila,jer je slutila po našim pogledima i po mojoj potpunoj smušenosti tih dana, šta se zbiva..

I Mauricijo je očito primetio, da se nešto događa i više se nije odvajao od nje ni jednog trenutka. Stalno je nešto pitao,tražio i grlio je,kao da mi je namerno prkosio time ,a zagrljajima pokazivao

-ovo je moje i samo moje...-skoro da sam mogao chuti i prkosan glas..

-dalje šape od nje dripčino jedna!!E nećeš vala!!“..

Na momente se moglo nazreti, ciničan, podrugljiv osmeh na krajevima usana, ispod finih negovanih nausnica..

Hteo sam iz sopstvene kože da izletim i da je istrgnem i ponesem sa sobom u prostor u kome nas niko ne može zaustaviti u želji da se volimo-hteo sam i ne znam kako nisam i odakle mi tolika snaga da odolim..

Pa ipak sam krajnjim naporom zadržavao pristojnost i razgovarao sa njima,naravno nastojeci da se uglavnom obraćam njoj, kad god je to bilo moguće i uvek bi mi krv jurnula u glavu,kad nam se pogledi sretnu,ali i nju je oblivalo rumenilo i to tako vidno.

Pričali smo dosta o knjigama i čitanju; i šta ko voli da čita; i pominjali razne pisce,a među njima i Tolstoja..

On je iznenada odlučio, da odu dan ranije i nishta vishe nije pomoglo - ni moje, pa chak ni mamino moljakanje i nuđenje raznih destinacija za obilazak-ništa!

Ostao je uporan..pakosno uporan bash!

Samo je ponavljao skoro sadistichki:

-gremo doma,gremo doma i smeshio se...

Uspeo sam samo još jednom da je poljubim, dok je on bio u kupatilu, pred sam polazak.Prilično neoprezno ali nisam izdržao, morao sam..

Gledala me je cheznjivo..i ja nju.

-necesh me zaboraviti?-pitao sam hsapatom

Pogledala me je skoro suznih ochiju i brzo nastavila da se sprema..

I danas osećam ukus tog poljupca i taj duboki pogled pravo u oči onako vodnjikav i čeznutljiv, na polasku..

Rekla mi je vec na polsaku:

-imash krasno biblioteko i ja rado čitam Tolstoja i Kronina - i uzgred priupitala uz zagonetni smeshak

-čitaš li možda Anu..?

-naravno da čitam,a zašto ne bih - odgovorih uz smeshak , pomalo zbunjen...

Ispratili smo ih na stanicu i  mahali dok je voz odlazio.

Bila je nagnuta na prozor i mahala duuugo..

Mama me je gledala ispod oka i nije ništa govorila na povratku kući..

Više nikada nisu došli u goste, iako su davali obećanja mami telefonom..

Osamnaest godina kasnije, sedeo sam u sobi i palo mi je na pamet da još jednom uzmem „Anu Karenjinu“ da pročitam, jer mi se dopadao taj roman baš..

I smestivši se udobno u krevet otvorih knjigu, a na grudi mi ispade komadić papira i na njemu otisak rumenila sa usana..

Neka neprijatna slutnja,nalik na bol mi je u trenu prostrujala celim telom i ostala negde u središtu glave da kljucka i stvara jaaku nelagodu..  

Nekako sam ga uzeo u ruku i pomirisao,kao da ću mirisom otkriti šta je unutra, ako nečega uopshte ima, osim ruža za usne..

Njazadotvorih savijutak i ostadoh skoro nem...

Na ceduljčetu je pisalo:“ako ti sve to ozbiljno misliš, nazovi me odmah ili mi napiši pismo, ljubim te srcem! Ana“

Nisam pročitao „Anu Karenjinu“ nikada više,a predivan je roman znam.