Na onoj zaravni iznad mog grada,tamo na razmedju svetova i civilizacija, mitova i stvarnih junaka, sadašnjosti i prošlosti, nas i njih, sela i grada, naïve i lukavosti, nesrećnih i srećnih ljudi, ljubavi i mrženje, jeseni i zime..skoro u nedohvatu i nedokučivosti…u volji i nevolji, vremenu i nevremenu…nekako gordo i samosvesno-stoji prozor!Jedva krajevima pripet za oronule zidove i sam.

Onako drven, sa ponekim ostatkom jedva primetne nekadašnje, otrcane nebeskoplave farbe.

 Nagoreo od vremena i sunca ali stoji!!- i gleda nekud u daljinu,kooo zna kud i zashto; i  nikada se ne okereće na drugu stranu-unutra…Uvek je okrenut napolje u svet; u vreme i prostor oko sebe!!- u nas.

Stamen chvrsta i odluchna pogleda uprtog u daljinu i ljude..

Nikada  ne mogu proći, ni ovom dalekom ulicom,a da se ne pogledamo ja i prozor i pozdrave razmenimo pune setnih osećanja i misli

Ovako iz daleka, tako lepo i dominantno izgleda i skoro prkosno gleda komadićima stakla koji blješte na proletnjem suncu,kao da blista od neke neopisane sreće i odoleva svemu: vremenu i suncu, kiši i hladnocama teškim koje ga nagrizaju uporno i tope..

Da li je dovoljno da kažem- sa jednog takvog prozora sam odgledao sopstveno detinjstvo ,nekada daavno. Tako bih još makar ponekad, da bacim pogleda sa tog prelepog vidikovca, zavijenog u tajne nade i uspomene, onako nehajno ka horizontu i bez misli.

Srce ispunjeno nekom milinom, samo od sebe i od nadolazeće sreće iznutra, od nabujalog života, nezadrživo raste i ko najlepši cvet se rascvetava i mami ljubav-doziva sreću davnu...:)))

Dole u lugu ptica poj, razigrava sunčana jutra.U lišću breza i hrastova trepere želje u zracima mekim i oči suzama natapaju. Sav se horizont preliva u mekim bojama i raduje k’o da oseća ljubav između mene i prozora na zaravni iznad mog grada starog,a neodoljivog,punog ljubavi i čežnje.

Vidim ja tako sebe u prozoru, kako utanjam svim bićem kroz pogled u obzorja na horizontu i napajam se lepotom sklada i radosti u duši,a opet ponekad taj isti prozor vidim u sebi i kroz njega gledam u svoje srce, pomalo trapavo i puno ožiljaka, umotano u toplu čežnju za životom prelivenim u ljubavlju nemerljivom, a iza njega duša, bela i tužna-ćuti istinu.Ponekad se u predvečerja, ogledam u komadima stakla u tom prozoru i vidim mladost, na trenutke mi se pričini da vidim još jedan odraz, tako blag i lep.